back to top
mojatv

BRED PIT JE INTENZIVNO VEŽBAO I IŠAO U SOLARIJUM DA BI IZGLEDAO SVE BOLJE: Kritika danas kultnog filma BORILAČKI KLUB iz 1999!

Film “Borilački klub” je remek-delo koje najpre nije imalo značajan komercijalni uspeh, ali je s vremenom steklo kultni status i na najvećoj i najuticajnijoj filmskoj bazi podataka IMDB nalazi se u vrhu liste najbolje ocenjenih filmova.

Snimljen je 1999. godine, kada su glavni glumci Bred Pit i Edvard Norton, kao i režiser Dejvid Finčer bili u naponu stvaralačke snage. Istoimeni roman proslavio je pisca Čaka Palahnjuka, što jeste bila osnova da se film snimi, ali je istovremeno bilo i seme njegovog ideološki vrlo kontroveznog prihvatanja na prelazu vekova, te je “Borilački klub” anticipirao neka današnja politička i idejna previranja. Sa uzdizanjem tzv. populističkih lidera i konzervativnih stranaka širom sveta, dotad dominantna (neo)liberalna politička opcija ponudila je svoje viđenje uzroka preokreta. Kao jedna od brojnih pojava (ne jedina, čak ne i najvažnija) prepoznata je kriza muškosti u savremenom dobu, navodno glavni pokretač radnje u “Borilačkom klubu”.

Površno gledano, lik Edvarda Nortona, koji nema ime (navodi se kao “narator” ili “običan čovek”), živi u simbiozi sa svojim alter egom Tajlerom Dardenom i, učestvovanjem u tučama i terorističkim akcijama, doživljava “osnaženje”, oslobađa se okova svakodnevice dosadnog posla i učestvuje u rušenju “trulog sistema”. Film tu situaciju i odnos između likova koji prožimaju jedan drugog tretira nešto drugačije. Nortonov lik je tzv. nepouzdani narator; od filmskih i književnih pripovedača se očekuje da im se mora verovati, ali kod nekih se ispostavlja da je ta vrsta poverenja neosnovana i nastaju iznenađujući preokreti. Ako mu se ne može verovati ono najosnovnije, da lik Tajlera Dardena u stvarnosti ne postoji, može li se verovati i sve ostalo? Tokom snimanja Norton je namerno manje jeo da bi mršavio i izgledao sve lošije, dok je Bred Pit intenzivno vežbao i išao u solarijum da bi izgledao sve bolje. S jačanjem Tajlera Dardena, njegov “domaćin” propada i fizički i mentalno.

“Borilački klub” je film zgodan za razna tumačenja i ona prilično variraju, od toga da je reč o kritici potrošačkog društva i pozivu na nasilno rušenje sistema, preko baš suprotnog stanovišta, da je reč o veličanju jalovog bundžijstva, pa do stanovišta da je reč o filmu koji otvoreno koketira sa fašizmom. Realno gledano, za svako ovo tumačenje postoje neke osnove, ali svaka od njih zavisi od nepouzdanog naratora. Veoma sličnu situaciju imali smo nedavno sa filmom “Džoker”, o kome će biti reči u nekom od narednih tekstova. Mi gledaoci od nepouzdanog naratora, koji je po definiciji kontradiktoran, prepoznajemo ono što volimo, mrzimo ili čega se plašimo, možemo ga tumačiti po sopstvenoj volji jer mu se suštinski ne može verovati.

Nasilje prikazano u filmu i različite reakcije okoline na njega ipak pružaju izvesne uvide u osnovni problem bezimenog glavnog junaka, a to je isprazan život i pored činjenice da nije sa dna društvene letvice. On na više načina pokušava da popuni tu prazninu, prvenstveno putem svog sve dominantnijeg, idealizovanijeg i raspojasanijeg alter ega, koji je sve ono što bezimeni čovek nije i još mnogo toga. Tonući u nasilno ponašanje, opsesivnu vezu sa mentalno nestabilnom ženom, koja je najverovatnije i sama plod njegove mašte, i silazeći u svet prognanih i prezrenih, ljudi koji su izgubili svoj identitet, polni i svaki drugi, glavni lik živi u ubeđenju da će, izgubivši sve što poseduje, steći slobodu. Ono što ga pokreće jeste nezadovoljstvo svakodnevicom, ali isto tako i nedostatak svesti o tome šta zapravo poseduje. Šta je to što bi rado odbacio zarad slobode? Mačoizam koji izbija iz Tajlera Dardena jeste kriza identiteta, ali u ovom slučaju nije cilj, nego je samo sredstvo. Izgubljenost glavnog lika je u tome što on ne zna ni odakle je krenuo, pa samim tim nije u stanju da odluči šta mu je cilj.

Kurir

Najnoviji članci