Završni Masters ATP sezone bi – za neke – trebao da nosi uzbuđenje „konačnog obračuna“ među najboljih osam igrača današnjice. Ipak, tek sa vremena na vreme je ovaj premijum turnir – najbliži Grend Slemovima iz produkcijske kuće ATP-ja – bivao upamćen kao izuzetan po važnosti, neizvesnosti, napetosti, a otkada se iz ikonične londonske O2 Arene preselio u dom Zimske olimpijade Pala Alpitur u Torinu – momenat „obračuna“ koji smo u Londonu umeli da iskusimo najčešće je bio izveden u „špageti vestern“ verziji – ne bez kvalitetnih mečeva, ali svakako bez epohalnih konotacija rivalstava i važnosti ishoda viđenih mečeva.

Iz godine u godinu, razlog tome je sve jasniji – (pre)dugačka sezona ostavlja traga na voljnom momentu i zdravlju i raspoloživoj energiji igrača, te se – i pored nesporno dobre volje Top osmorice (i zamena koje često zaigraju iz navedenih razloga) – velike reči iz najavnih pres-konferencija retko konvertuju u velika dela na terenu, za šta nema boljeg primera od današnjeg uvodnog meča singla Siner – Cicipas. Za neke od učesnika – Torino je brižljivo isplaniran deo kampanje za kraj sezone i početak sledeće (Đoković, Alkaraz, Rubljov, možda i Medvedev) u kojem se bori za najviši plasman u sezoni i anuliraju neke od „fleka“ u njenom drugom delu. Novak u Torinu još juri i poneki rekord (7. titula, 8. završetak sezone na mestu #1, 400+ nedelja na vrhu), Alkaraz možda i svoju prvu pobedu na završnom Mastersu – a obojica – što bolju startnu poziciju pred tenisko leto u Australiji i produženi prvi Grend Slem sezone. Siner je po prvi put na ovom turniru, i to pred srčanom domaćom publikom – pa je njegov cilj da posle obećavajućih proteklih nedelja „proba što bolje – pa šta bude“ u Zelenoj grupi u kojoj ni sa jednim njenim članom nema pozitivan skor.

Cicipas je došao do „pravoslavnog“ polufinala Pariza, a pokleknuće protiv vaskrslog Dimitrova ilustruje kroz koliko rastrzanu sezonu je uspeo da ipak izbori plasman u Torino – gde bi mu i jedna pobeda i 200 pripadajućih bodova puno značila za ostanak na 6. mestu ATP karavana na kraju godine. Ako je Holger Rune prošle godine bio u strahovitom naletu i pobedom u Bersiju nad Đokovićem zaintrigirao teniski svet mogućnošću da kao alternativa uleti umesto nekog od tada rovitih asova i „rastrese“ prošlo izdanje torinskog mastersa – ove godine je Danac srećan da je uz polufinale Bazela i četvrtfinale Pariza uspeo da se izbori za status punopravnog učesnika sa osme pozicije – pa da uz iskusnog Borisa Bekera u boksu utvrdi smernice za dalji bolji rad i posvećenost fokusiranom treningu – koja je pri kraju odnosa sa prethodnim mentorom Muratogluom brzo krenula da isčezava. Drugim rečima – realne motive i spremnost za prave teniske „obračune“ u Zelenoj grupi bi mogli pripisati neuništivom Đokoviću i nadirućem Sineru – u sezoni njegovog najboljeg plasmana u karijeri.

Crvena grupa je zanimljiv miks nepredvidivosti – a u slučaju nekih članova – i neuračunljivosti, gde pre svega mislimo na sedmog igrača sveta i dvostrukog osvajača završnog Mastersa Zvereva – ali i drugog nosioca i debitanta na ovom turniru Alkaraza. Gubio je Karlitos mečeve na važnim turnirima tokom ove sezone od nekih protivnika bez šampionskog pedigrea (Marošana u Rimu, Safiulina u Parizu), ostajao kratak i kada su izgledi i prognoze sugerisale drugačije (Rolan Garos, Sinsinati, Ju Es Open, Šangaj, Toronto) – i da nije bilo prvenca na Vimbldonu – za mnoge bi ovo bila sezona razočarenja za naslednika zemljaka iz Manakora. I pored svega, Alkaraz ima šta da dokaže – ali i osvoji u Torinu, jer bi mu svaka ostvarena pobeda i dalje garantovala mesto „doslednog pratioca“ nesumnjivo najvećeg svih vremena od samog početka naredne sezone – i novu energiju u konsolidaciji planova i rada svog povećeg (a možda i previše brojčanog) stručnog tima. Kako svaka pobeda u grupnoj fazi nosi 200 bodova, u polufinalu – 400 a finalu – 500, jasno je da je makar jedan uspeh donosi bodovnu i finansijsku vrednost sličnu onoj pri osvajanju turnira serije 250.

Ostali članovi Crvene grupe su Rusi pod dve zastave (odnosno samo jednom – nemačkom – koju ATP dozvoljava da se prikaže pored imena učesnika), među kojima ne nedostaje kontroverznih momenata. Treći na svetu Medvedev se oprostio od Pariskog mastersa porazom u maratonu protiv Dimitrova 2:1 i pokazivanjem srednjeg prsta publici, povratnika u vrh (posle bolne povrede) Zvereva čeka novi sudski proces – u građanskoj parnici za zlostavljanje bivše partnerke Brende Patee, a Rubljov – iako neuporedivo pristojnijeg ponašanja nego pre (što mu je donelo zaradu preko 20 miliona dolara i drugi najbolji skor sezone po broju pobeda u ATP konkurenciji) – i dalje u stanju da polomi reket „o nogu“ i preplaši celu VIP sekciju publike u blizini njegovog boksa. Sigurno je da će svoj četvorici ove nedelje najviše prijati – da se potpuno posvete tenisu, iako bi „tinjajuće pikanterije“ na relacijama Zvereva i „kumovskog dvojca“ Rubljova i Medvedeva mogle da iskoče iz nekih situacija izazvanim ko zna kakvim „strateškim manevrima“ tih duela ili ošim odlukama sudija u stolici. Po konsistentnosti tenisa – ne bi bilo pogrešno istaći četvrtog uzastopnog učesnika Završnog mastersa Rubljova, pristupiti sa ograničenim očekivanjima prema trenutnim mogućnostima Alkaraza (Novak ga opet „rasturio“ na probnom treningu 6-1), ali i ne biti iznenađen ako zablistaju upravo Zverev i Medvedev – vođeni nekim nedokučivim motivima da prikažu svoj najbolji tenis uprkos svemu što prati njihove ličnosti na terenu i van njega.

„Svaki meč u Torinu je kao finale“ rekao je tačno Novak Đoković u opraštanju od Pariza – i početak kampanje protiv jednog od najneugodnjih izazivača mlade generacije asova – Holgera Runea (do Pariza – 2:1 u dančevu korist) predstavlja pravu uvertiru za ono što ga čeka – i što namerava da učini u „motor sitiju“ Apeninskog poluostrva. Rekli bismo da povoljan raspored i žreb (Siner 3:0, Cicipas 11-2) odgovaraju primarnom Novakovom cilju – da što bolje takmičarski oseti do sada verovatno najbržu podlogu na jednom završnom Mastersu sezone, podesi kalibraciju servisa, uđe u ritern i primeni agresivnu igru sa osnovne linije za brzo osvajanje terena i povoljnih uglova za poentiranje – a ako nešto krene „po zlu“ – primeni pametnu defanzivu sa efikasnom tranzicijom viđenom u (iznuđenim okolnostima koje su vladale u) Parizu. Možda ćemo tu i tamo videti i poneki „Novak – momenat“ u opštenju sa publikom kako bi motivisanost ostala na šampionskom nivou – ali se (osim protiv Sinera) očekuje da Italijani daju zdušnu podršku Novaku u hodu ka finalu. U slučaju da se u njemu suoči sa Alkarazom, možda bi „nova teniska moda“ i „Latinska veza“ kod publike Karlitosu donela nešto veći broj navijača protiv Novaka nego, recimo, Cicipasu ili Rubljovu – ali će Novakova nepobedivost u finalima (o šta se „opekao“ Dimitrov pre nedelju dana u Bersiju) tada biti pozitivno izazvana da se dokaže i prikaže u svom punom sjaju u azurno-plavom ambijentu Pala Alpitura.

Ipak, do te nedelje finala nas deli još puno velikih teniskih užitaka i uzbuđenja – pa sačuvajmo dalje ocene i predviđanja za naredne dane, uz tiho zadovoljstvo činjenicom da je „tim Novak“ (u kompletnom sastavu, sa Ivaniševićem u boksu) u poziciji da neprikosnoveno korača na novim sjajnim ostvarenjima u istoriji tenisa!

Vuk Brajović/

Kurir