Monahinja Monserat Domingo je izabrala izuzetno miran i povučen život, potpuno se posvetivši samoći i tišini prirode. Kada je imala 33 godine, odlučila je da se povuče u planine Španije. Njen život se od tada svodi na jednostavnost i kontemplaciju, daleko od svega što bi je moglo ometati u potrazi za unutrašnjim mirom. Danas ima 82 godine.
Iako je prošlo gotovo pola veka, Monserat i dalje živi bez straha, potpuno u harmoniji sa sobom i okolnim svetom. Njena jedina društva su crna mačka Negret, verna pratilja, i povremeni planinari koji zalutaju u Monsant, gde je njena pustinjački životna oaza. Strah od samoće, koji je osećala pre mnogo godina, više ne postoji, jer je ona, kako kaže, savladala tu unutrašnju borbu.
Monahinja Monserat Domingo:
monahinja Monserat Domingo Foto: Nuestros Espacios Protegidos/youtube
Ova priča Monserat Domingo podseća nas na vrednost introspekcije, života u skladu s prirodom i snage koju donosi istinska unutrašnja sloboda.
“Nemam tekuću vodu, dobijam flaširanu, a struju su mi uveli pre 14 godina, sada imam i ovu sijalicu. Sve što imam od garderobe sam dobila“, kaže starica bistrih plavih očiju i mirnog osmeha.
Ova rečenica duboko oslikava život Monserat Domingo, koji je dalek od svakodnevnih udobnosti i komfora na koje smo navikli. Bez tekuće vode, s flaširanim vodama i minimalnim električnim uređajima, ona živi u jednostavnom, ali spokojnom okruženju. Nema luksuza, ali sve što joj je potrebno da bi opstala i bila srećna, stiče kroz minimalizam, prirodu i unutrašnju snagu.
Njen miran osmeh i bistre plave oči odražavaju duboku unutrašnju harmoniju, a njena priča je podsećanje na to da se sreća ne nalazi u materijalnim stvarima, već u duhovnom miru i povezanosti sa svetom oko nas. Strah od samoće prevazišla je, kaže, pre 50 godina.
“Davala sam joj po parče sira sve bliže i bliže kući, onda sam joj ostavila otvorena vrata. Bila je još jedna sijamska mačka koja je došla i nestala. U oktobru je došlo crno-belo mače, ostavljam mu hranu, ali kako me vidi, pobegne”, dodaje.
Svaki dan joj je drugačiji – dođe i prođe. Svakodnevne izazove života u izolaciji prevazilazi kako najbolje ume, a mudrost koju je stekla zahvaljujući molitvi, tišini i usamljenosti u kojoj slaže svoje misli, ne libi se da podeli sa drugima.
“Postali smo toliko tačni da, ako vam pukne guma na autu, a žurite na sastanak, nećete stići. Kažu ljudi – dođem sa posla, istuširam se, presvučem, moram da spremim večeru, sredim krevete, veš… Slažem se, ali zašto ne sednete na pet minuta i ne radite ništa? Prvih par dana ćete sigurno razmišljati šta biste mogli da uradite, ali doći će trenutak kada ne budete mislili ni o čemu. Biti nesposoban za to je simptom bolesnog načina na koji živimo, zar ne? Programirani smo da radimo jednu stvar za drugom”, kaže baka.
Njena svakodnevica u izolaciji nije samo fizička, već i duhovna, jer joj tišina i molitva omogućavaju da se poveže sa sobom i sa prirodom na način koji je mnogima nedostupan. Njen pogled na svet danas, u kojem je sve postalo precizno i brzopotezno, govori o tome kako smo postali zarobljenici vremena, trke i beskrajne liste zadataka. U njenoj izolaciji, gde ništa nije brzo i ništa nije silovano, ona je pronašla način da se oslobodi tog tempa i da jednostavno bude.
Za Monserat, umesto da se neprestano žurimo i trčimo od jedne stvari do druge, pravo bogatstvo života leži u trenutku opuštanja, u tom “raditi ništa” trenutku, koji nam može doneti mir i prostor da zaista oslušnemo sebe i svoje unutrašnje potrebe. Njena filozofija o jednostavnom životu je poziv da se, usred savremenog života, zaista zaustavimo i oslobodimo tereta nerealnih očekivanja i tempa koji nas iscrpljuju.
(Kurir.rs /catorze.ca)