Službeni glasnik nedavno je objavio još jedno kapitalno delo – “Deset portreta i deset razgovora”. Ovo obimno i multimedijalno izdanje potpisuje Milivoje Pavlović, a obuhvata život i delo pisaca koji su ostavili značajan trag u našoj kulturi: Meše Selimovića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša, Dobrice Ćosića, Branka Ćopića, Rodoljuba Čolakovića, Skendera Kulenovića, Dušana Matića, Dragiše Vitoševića i Miroljuba Todorovića.

– Dobar intervju nije puko ređanje pitanja i odgovora, već složena mreža odnosa u kojoj se kreativno susreću i prepliću različita iskustva, raznorodni senzibiliteti. U srećnijim slučajevima, otvoren i slobodan razgovor pretvara se u duhovnu igru – kaže Pavlović posle oko dve stotine razgovora s piscima.

Osim razgovora, preseka važnih životnih putanja i osvrta na najvažnija dela, ova knjiga donosi, u tehnici QR koda, autentične zvučne zapise, u kojima veliki pisci govore o svojoj poetici i književnoj radionici ili kazuju izabrane fragmente.

Razgovor je duši poslastica – glasi stara narodna izreka za koju je i Vuk znao, a koristio ju je i Njegoš, posebno u “Šćepanu Malom”. Milivoje Pavlović je stavlja na početak svoje obimne knjige od oko 700 stranica, kojom se obogaćuje ionako duga i plodna tradicija razgovora s književnim stvaraocima u našoj kulturi.

Na samom početku te tradicije – kao neka vrsta prototipa – stoje razgovori ruskog filologa i literarnog istoričara Ismaila Sreznjevskog s Vukom Karadžićem, vođeni u zimu 1841. i s proleća 1842, koji čine najveći deo monografije Sreznjevskog o Vuku. Deset godina posle Rusa, 1851, Ljubomir Nenadović vodi dubokoumne razgovore s Njegošem u Napulju. Ti razgovori ispunjavaju najlepše stranice Nenadovićevih “Pisama iz Italije”. Potom je, kao definitivno ustanovljenje podžanra književnog intervjua, usledio razgovor Jovana Ilića (oca mnogo poznatijeg Vojislava Ilića) sa Simom Milutinovićem Sarajlijom, objavljen 1896. u Brankovom kolu kao prvi samostalno publikovani književni intervju u srpskoj kulturi.

Pavlovićeva knjiga s razlogom podseća na temelje literarnog intervjuisanja u nas, ali ide i korak napred: u uvodnoj studiji na oko pedeset stranica ovaj istraživač prezentuje teorijski i poetički aspekt književnog razgovora, osvrnuvši se na evoluciju podžanra i savremene domete ove novinarsko-literarne vrste. – Moj profesor sociologije Đuro Šušnjić umeo je da kaže da čovek nije biće koje govori, već biće koje razgovara – kaže Pavlović.

Iskustvo Milivoja Pavlovića, kao i primeri iz tuđih razgovora (dobrih i skromnijih) koje navodi pokazuju da dijalog s piscima za medije nije spontana, usputna razmena mišljenja o svemu i svačemu. Kad je dobar, intervju pokazuje zašto je složena mreža odnosa: ima svoju dramaturgiju i dinamiku, jasne ciljeve, dijalektiku pitanja i odgovora, poentu.

– Iako razni novinarski priručnici – pa i onaj američkog istraživača K. Meclera – govore čak i o fizičkoj razdaljini između novinara i sagovornika, ishod svakog intervjua najviše zavisi od pripreme sagovornika, od stepena novinarske ljubopitljivosti i kasnije obrade razgovora, od uobličavanja pisane verzije (kad je reč o novinskom intervjuu), koja može imati drukčiji redosled i tok, a uključuje i opis atmosfere u kojoj se razgovaralo, govor tela, intonaciju, kretnje očiju, pauze, ćutanje čak – kaže Pavlović.

U pogled na svet relevantnog književnog sagovornika spada i ono što nije rečeno, podseća on, spominjući pritom i pitanja koja su odbačena ili odgovore koji su autorizacijom isključeni, ono što je prećutano. Takvi intervjui približavaju novinarstvo beletristici, zbog njih je književni razgovor podvrsta dokumentarne književnosti.

Intervju s Ćosićem koji nije mogao biti objavljen

Kraće, novinske verzije svojih intervjua Milivoje Pavlović prethodno je objavljivao u Politici i nedeljniku Nin. U knjizi su ti razgovori prošireni delovima koji su nekad bili izostavljeni – što iz tehničkih razloga – dužine, što iz političkih. Na primer, uvršten je premijerno razgovor s Dobricom Ćosićem koji 1971. nije mogao biti objavljen u novinama zbog tadašnjeg političkog obračuna sa Srpskom književnom zadrugom i Ćosićem kao njenim predsednikom. Prezentovani su skriveni delovi iz ličnih dnevnika, iz prepiske, zatim iz predsmrtnih oporuka (kao kod Branka Ćopića pre nego se strmoglavio sa mosta na beton pored Save), ili posvete, ispisane drugima ili primljene. U retka svedočanstva spada i autograf soneta koji je Skender Kulenović napisao kao gimnazijalac 1927, kao i soneta koji je ovaj pesnik poslao (1971) kao odgovor na ideju da se Njegoševa kapela na Lovćenu zameni mauzolejom.

Izvor: ( www.kurir.rs / MojaTV.rs )