“Zove me drugarica: ‘Uključi odmah TV!’ Gledam momka, čujem jedan datum i shvatam…” Ivanina priča je dokaz da su čuda moguća kad se najmanje nadate

Ali Ivana sada živi normalno zahvaljujući neverovatnoj porodici koja je sama kod lekara tražila da doniraju organe njihove Ljiljane. Dotad neviđeno u Srbiji. Međutim, zbog zlurade okoline bezmalo deceniju ova porodica iz Knjaževca ćutala je o svom humanom činu. Pa onda ipak progovorila ne bi li dala primer. Jer skoro 2.000 ljudi je na listama čekanja za transplantaciju. Jedina šansa za život im je nečije “da”. Mnogi ga neće dočekati. Mnogi nisu.

Nakon naše priče s Nikolom Stanojevićem, koji je te 2015. rekao “da” sa svojim najbližima, krećemo u potragu za živima njima zahvaljujući. Do Ivane Milanović dolazimo uz veliku pomoć prof. dr Zorana Perišića, direktora UKC Niš, i njenih lekara, koji su kontaktirali s njom, a ona pristala na razgovor za Kurir.

– Život na dijalizi nije život. Živiš na aparatu – počinje Ivana, koja 2009, a imala je svega 28 godina, na VMA otkriva bubrežnu slabost.

Istu onu zbog koje joj je majka ostala bez bubrega i umrla vrlo mlada, kada je Ivana imala svega šest godina, a njena sestra tri. Majku gotovo da i ne pamte. Godinu dana kasnije treća je u porodici kojoj su bubrezi otkazali, te kreće s dijalizom. I postaje, kao i većina ostalih sa istom mukom, invalidski penzioner.

– Sestra, koja je tri godine mlađa od mene, još sa 19 godina otkrila je da nosi istu dijagnozu koja je našu majku odvela u smrt. Dve godine kasnije, 2005, tetka, očeva sestra, daje joj bubreg. Otac nam umire sledeće godine, a ja živim s babom i dedom u momentu kada mi i samoj otkazuju bubrezi i kada shvatam da i meni treba transplantacija. Deda i baba, stari i bolesni, nisu mogli da mi pomognu, idem na listu čekanja za transplantaciju – priča Ivana, koja je sada sama.

Dok i sama čeka spas, stiže još jedna loša vest – sestri 2012, pošto je rodila ćerkicu, otkazuje bubreg koji joj je tetka dala. Te obe sestre, od kojih potonja postaje i samohrana majka, dele istu tešku sudbinu – hemodijaliza. I čekaju presađivanje organa. A spas nikako da stigne.

Čak osam puta Ivana je iz svog Makrešana kraj Kruševca hitno potezala u Beograd kao kandidat za transplantaciju. Osam puta se vraćala razočarana i nepodudarna s donorom. Već je bila izgubila svaku nadu.

Ali sudbina je ovog puta drugačije promešala karte. Krenulo je sa saobraćajnom nesrećom 2. juna 2015, nakon koje se Ljiljana Savić, zdrava i prava od 56 godina, neće probuditi. Moždano je mrtva. Istorijskog 6. juna za srpsko donorstvo unuk joj Nikola Stanojević sa porodicom traži od lekara da doniraju njene organe. Četvoro “otpisanih” dobilo je šansu za život.

– Došli smo do toga da je baka mrtva, ali da bi donirnaje njenih organa dalo i neku svetlu notu svoj toj situaciji, da bi malo smanjilo besmisao situacije – kazao je ranije za Kurir Nikola.

Ivana dobro pamti taj dan.

– Taman sam kretala na dijalizu, kad je zvonio telefon, zovu iz Kliničkog centra Niš – potencijalni sam primalac bubrega. Odmah odlazim. U čekaonici je nas sedam-osam, treba da radimo analize. Trudimo se da razgovaramo, ali svi imamo tremu, svi smo uplašeni… A ja tek razočarana posle osam neuspeha. Svaki put odeš s nadom i svaki put te vrate. Nade više nisam imala – kazuje.

I prvi put je podudarna! Tog popodneva ulazi u salu.

– Jedva sam to čekala, ali navre strah. Nije baš svejedno. Međutim, čim sam pomislila da je to za nešto bolje, prođe me strah. Kad sam se probudila, sestre, doktori: “Ne brini, sve je dobro” – veli Ivana, kojoj poče novi život.

– Prvo sam se napila vode do mile volje. Kad nemaš bubrege i kad si na dijalizi, moraš malo vode da piješ, na strogoj si dijeti.

Normalno živi. I sada ima samo jednu želju – da i njena sestra, koja je imala dva neuspešna poziva za transplantaciju, konačno nađe spas.

– Tek kad izgubiš zdravlje, shvatiš da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Na njeno ispunjenje čeka moja sestra, evo već 13. godinu…