Prošle nedelje beogradska publika je uživala u jubilarnom izvođenju predstave, u kojoj je glavnog junaka, zgodnog Lajka Zobara tumačio Ivan Bosiljčić.

Blic preporučuje

“NJENA POJAVA BILA JE IZUZETNA” Ivan Bosiljčić progovorio o prvom susretu sa Slobodom Mićalović: Otkrio šta je ODMAH POMISLIO!

“PRISTAO BIH NA TO” Ivan Bosiljčić otkrio koju glumicu bi voleo da vidi umesto Slobode Mićalović u “Jorgovanima”

Dvadeset godina je prošlo kao tren. Kada evocirate uspomene, kakvo je vaše prvo sećanje na mjuzikl “Cigani lete u nebo”?

– Prvo sam bio impresioniran veličinom predstave i količinom umetnika. Nisam ni znao da u teatarskom životu može da postoji ukupno 150 ljudi u ansamblu, pri tome 100 ljudi na sceni. U tom trenutku, na beogradskom repertoaru to je bilo po gabaritu najveća predstava, ali taj gabarit je trebalo poneti. Ja sam bio mlad glumac i ovu ulogu sam dobio sa 24 godine. To mi je bila jedna od prvih uloga. Znam da je tu bio miks jednog velikog uzbuđenja, neke monumentalne atmosfere ali i jednog ozbiljnog straha kako sve ovo nositi. Onda je strah odstupio, uhvatio sam se u koštac sa prelepom temom, poduprtom prelepom muzikom i još divnim ansamblom i evo 20 godina trajemo i verujem da će ovo da traje još.

Ivan Bosiljčić, intervju

Da li ste i jednog trenutka pomislili da izađete iz ove predstave?

– Jesam. Ja sam dugo, još na početku kada je pozorište na Terazijama prešlo sa scene Teatra T i kada je došlo u prelepu scenu na Terazijama, faktički se pozorište vratilo kući, tada je krenula jedna velika produkcija i mi smo mnogo radili. U jednom momentu sam imao 24 izvedbe mesečno. Za glumca u mjuziklu to je izuzetno teško. U mjuziklu nije samo da vi morate da se regenerišete duhovno i psihički, nego bole i noge, znate, zglobovi bole, grlo ume da promukne i tada sam poželio da sve svoje uloge podelim sa nekim. To sam čak i predlagao, međutim bio sam još uvek mlad glumac i nije se to baš najozbiljnije shvatilo. Mislim da bi svaki glumac trebao da deli svoj prostor sa nekim. Prvo to je jako korisno jer predstava može češće da se igra i da kvalitet bude malo viši. Taj ko igra je uvek odmoran, a i to je dobro za vaš duhovni profil. Da sve nagrade i sve dobro, sva priznanja koja dolaze za tu ulogu se dele na dva ili na tri dela. Skoro je pozorište tražilo i taj princip alternacija i prosto je postalo vitalnije. Ja volim da delim sve svoje uloge sa kolegama i mnogo sam se obradovao ideji da Nikola Šurbanović i ja podelimo i ovu ulogu.

Kakav je osjećaj bio kada ste izašli na scenu na kraju prvog čina “Cigana…” i kada ste dobili frenetičan aplauz publike?

– To je aplauz zapravo tom našem stažu. Znate, publika je aplaudirala svakome ko je bio tu od početka. Ja sam bio jedan u nizu. Bio sam predstavnik onih koji nisu tu, koji nisu više među nama, nisu više u zemlji, na nekom drugom su kontinentu. Svako ko se pojavio na sceni od te premijerne ekipe je nekako te večeri posebno sijao, zato što je publika to učinila. I ne samo publika, moramo da pomenemo da su u prva dva reda bili naši počasni gosti, svi ljudi koji su pravili ovu predstavu, a nisu više deo predstave. Glumci, bardovi, prošle generacije baletski igrači, muzičari, horski pevači, tehnika…

Koliko se Lajko Zobar za ovih 20 godina promenio? Koliko mu teže pada da igra, peva ili da glumi?

– Čini mi se da je Zobar dosegao svoju zrelost, da je napustio neku mladalačku poletnost i da je dotakao melanholiju o kojoj je baš pisao Maksim Gorki. I Zobar, taj Ciganin kradljivac konja, nikada nije prežalio taj tragičan kraj ove predstave. Ivan Bosiljčić, igrajući tu ulogu i gledajući ovu predstavu sa strane, ne može da se otrgne utisku da su naši glavni junaci imali izbor. U svojoj potrazi za ljubavlju i slobodom mogli su da postupe samo malo drugačije. To je životna lekcija za sve nas. Uvek imamo izbora. I stvarno bi trebalo da budemo konstruktivni, a ne da srljamo u tragične krajeve. Svaki put kada se završi predstava u meni ostaje taj utisak. Kad sam bio mlađi nisam mogao da dokučim šta je to, kakav je to trag melanholije. Bez obzira što je muzika bila raskošna, ciganska, veliki orkestar, ovacije, ostane neki trag, neke male tuge, zdrave, korisne tuge. Sada to potpuno razumem.

Kada bi se za neku godinu radila filmska verzija ovog mjuzikla, da li biste pristali da igrate ulogu Lajka Zobara? Bilo je nešto slično u seriji “Jagodići”, ali da li biste u filmskoj verziji učestvovali?

– Verovatno bih, ja želim stvarno našem filmskom tržištu i muzičke filmove. Bilo bi potpuno raskošno da se ovako nešto prenese pred filmsku kameru. Mislim da bi to stvarno bilo potpuno raskošno. Čini mi se da naši reditelji nisu do kraja svesni kolika je moć muzike u teatru, kolika je moć mjuzikla, jer gde prestaje reč, a počinje muzika, zato što junak više ne može da izdrži, da izgovori, ne učini od muke ili od sreće da peva. To vam je u rangu sa najdramskim krikom. Radujem se unapred, ako to bude otkriveno i preneto na filmsko platno.