Glumac Filip Stankovski, iako je tek pre neku godinu uplovio u svet glume, osvojio je srca publike kako na malom ekranu, tako i u Malom pozorištu “Duško Radović”.
Trenutno ga gledamo u trećem nastavku popularnih serija “U klinču” i “Kalkanski krugovi”, koje se emituju na RTS i Superstar kanalu. Za Kurir Filip otkriva kako je bilo spremati uloge Alekseja Hadži-Popovića, to jest Popa, i Ranka i zašto je njegov glumački uzor postao Leonardo Dikaprio.
Koliko će Pop uspeti da zakuva čorbu Aljoši, zapravo Vojažu?
– Mnogo, mnogo. Mislim da je ova treća sezona vrhunac njegove pokvarenosti i zlobe, koja već sad prelazi neke granice. Sad već kreću ozbiljne spletke. Videćete da će sve oko Aljoše i Popa da se zakomplikuje, pa će doći do njihovog konačnog obračuna. Neće gledaoci biti zadovoljni postupcima mog lika., Mislim da, ako ih je dosad nervirao, sad će ga mrzeti.
Kako branite takvog junaka?
– Pop je potpuno drugačiji od mene privatno. Tražio sam za njega opravdanje iz mnogih serija i filmova koje sam gledao i neke klasične literature. Tu sam nalazio slične linije koje Pop ima jer vuče na nekog klasičnog antagonistu.
Kakva očekivanja imate od finala serije “Kalkanski krugovi”, koja se prikazuje svakog vikenda na Superstaru?
– Veoma sam zadovoljan. Očekuje nas najbolja sezona, što su pokazale i prve epizode. Sada ponovo dolazimo na početak priče o Baba Gubi i o celom tom zlu, Abadonu i prokletstvu koji se tu dešava, a to sve datira još od pre nekoliko hiljada godina, iz vremena neolita.
Šta vam je donelo to snimanje?
– Priliku da budemo posvećeni samo toj ulozi. Snimali smo u Aranđelovcu. Na našim prostorima se nije snimao neolit. I nama su bili novi ti kostimi i taj period istorije.
Radili ste i sa Žarkom Lauševićem. Kako ćete te susrete pamtiti?
– On je bio čovek koji je stvarno nekako plenio i zračio nekom divnom energijom. Bila je velika čast raditi s njim. Njegova cela karijera je to što je radio poslednjih godina, zapravo je inspirativno.
Nekako je vaša baza Malo pozorište “Duško Radović”. Kako je igrati za decu?
– Uživam da igram za decu. Dečja pozorišta su važna jer se mladi uče umetnosti, kulturi i kako da se izvedu na pravi put. A u svakoj glumi, bilo na filmu, televiziji ili u pozorištu, uvek je važna istina. Imam tek 25 godina. Igram i dalje neke prinčeve ili dečake. Sad nemam kosu, pa me, nadam se, čekaju neke uloge.
Šta biste preporučili iz svog pozorišta?
– Preporučio bih “Beskrajnu priču” u režiji Ane Tomović i još jednu novu predstavu – “Lo ptice”. Tokom proba morao sam da naučim da žongliram. Ona je namenjena za celu porodicu, ne samo za decu nego i za roditelje.
Bili ste u Italiji… Da li ćemo vas gledati i u njihovim filmovima i serijama?
– Bio sam polaznik letnje škole u Veroni u okviru festivala posvećenog Šekspiru. Problemi mladih glumaca su isti svuda na planeti. Ipak, video sam da su naše škole glume na veoma visokom nivou.
Kako ste se vi zaljubili u glumu?
– Preko filma. Igrao sam prve predstave još u vrtiću. Nešto me je samo vuklo. Nemam neko logično objašnjenje, samo sam se zaljubio u nju na prvi pogled.
Ko vam je bio prvi glumački uzor?
– Leonardo Dikaprio. Kad sam gledao njega, shvatio sam šta je biti glumac i šta je gluma. Nisi isti čovek, ali mi gledamo drugo lice. Mogao bih da izdvojim još mnogo uzora.
Kosa je počela da mi opada, pa sam se ošišao
Šta vam se desilo s kosom?
– Nemam je više zbog genetike. Počela je da opada i pomirio sam se s tom činjenicom. Voleo bih da sam se ošišao za neku novu ulogu, ali nije to slučaj. Osećam se bolje sada nego pre. Nemam s tim problem.
Kurir