Promocija dve knjige za decu proslavljenog glumca Nikole Đurička “Konačno sve dogodovštine jednog Džonija” i “Vrabac Džoni” održana je juče u knjižari izdavačke kuće “Vulkan”.
Dramski umetnik je svojim pričama otkrio najmlađima da u njemu još obitava dečji duh spreman na igru i avanturu. Poseban duh dali su školarci, koji su se ovog puta našli u ulozi novinara i pitali Đurička sve pojedinosti o omiljenim junacima.
Sa knjigama u rukama i majicama sa motivima serije “Čudnije stvari” nestrpljivo su čekali da dođe njihov omiljeni glumac i pisac. Nikola je stigao desetak minuta ranije i odmah su krenuli da ga zasipaju pitanjima.
Kako ste počeli da pišete knjige za decu?
– Imao sam nekoliko priča u kompjuteru. Kad sam dobio decu, krenuo sam da im pričam priče, a onda sam neke i zapisao. Sve je počelo sa nekim spisima u kojima sam imao nekoliko priča. Branka Josipović Krivokuća, urednica dečijih izdanja u “Vulkanu”, tražila mi je da napišem još i tako je nastala knjiga. Mučio sam se. Bilo je bar 20 priča koje sam odbacio jer nisu dosegle umetničke standarde. Rukopise sam delio sa najbližima.
Moja supruga Ljilja mi je najbliža, onda sam davao deci i prijateljima. U krajnjoj liniji, ti si sebi najveći sudija. Sam na kraju kažeš: “Mislim da je dobra priča, pa nek priča ko šta hoće.”
Bilo bi bez veze da čovek bude zadovoljan, ali prosto u jednom momentu moraš da prestaneš da popravljaš stvari. Nekad je možda nešto šturo. Trudio sam se da rečenice ne budu previše stilski napisane, nego onako kako ja pričam zbrda-zdola.
Na prvoj stranici piše Nađi i Đorđu. Ko su oni?
– Knjige sam posvetio deci. Oni su moji pioniri. Nađa ima 18, a Đorđe 14 i sad su malo dosadni, nisu kao vi (smeh).
Da li Džoni i Lili predstavljaju vas i vašu porodicu?
– Ima simbolike i ne. Uzeo sam ta dva imena kao model, jer mi je bilo glupo da budu, na primer, Saša i Jovana, a mi smo super tim.
Šta vam je draže, pisanje ili gluma?
– Nisam pisac, ovo je jedna vrsta izleta. Pisanje je dosta zanimljivo jer si kod kuće, ti si sam sa sobom. A gluma je strašno kolektivan sport, jer si uvek okružen milionima ljudi. Dopadaju mi se obe stvari.
Kad hoću da budem sam sa svojim mislima, pisanje je ono što mi treba, a kad se previše uplašim da budem sam sa svojim mislima, onda mi je drago da mogu da glumim i budem sa ljudima.
Mislite li da možete da osvojite neku nagradu?
– Nobelovu (smeh). Za prvu knjigu sam dobio nagradu na Sajmu u Novom Sadu. Zapravo, nisam dobio puno nagrada i bilo je dirljivo, ali meni je najveća nagrada da hoćete sa mnom da pričate. Srce mi je puno kad vas sve vidim.
Da li ste bili nemirni kao dete i koliko ste ovih raznih kerefeka pravili?
– Bio sam malo nemiran, nisam bio grub i zao. Nekad sam bio malo i povučen. Ništa drugačiji od druge dece. A što se tiče priča, ponešto mi se stvarno desilo. Većinu tih dogodovština sam doživeo, a neke su doživeli drugi, pa sam ja malo preuzeo.
Koju knjigu ste voleli kad ste bili mali?
– Kako odrastaš, menjaju ti se omiljene knjige. Voleo sam “Dečake Pavlove ulice”, a sada čitam nešto što nisam ranije, na primer, “Patrijarhovu jesen”. Ponekad se vratiš knjizi koju si pročitao kad si bio mlađi i doživiš je drugačije.
Hoćete li napisati još knjiga?
– Ne znam da li ću pisati još knjiga. Nemam tu obavezu i naviku, ali ako mi dođe inspiracija, vrlo rado. Čak i samo pisanje je neka vrsta putovanja.
(Kurir.rs)
Bonus video:
00:56
PROFESORI TE UČE DA JE TO ISTO KAO KADA STAVIŠ RUKU NA STO! Glumac odgonentnuo: Kako se prave intimne scene u filmovima?
Kurir