Istorija fudbala je prepuna legendarnih priča i herojskih trenutaka koji su ušli u kolektivnu svest ljudi širom sveta. Od senzacionalnih pobeda do tragičnih poraza, od individualnih bravura do kolektivnih trijumfa. Momenti koji su duboko usađeni u sećanja navijača i predstavljaju neizbrisiv deo kulturnog nasleđa.
Fotografije koje je 1962. godine na Svetskom prvenstvu u Čileu napravio čileanski fotograf Huan Luko Valencuela i koje su šest decenija kasnije pronađene pod prašinom u podrumskoj prostoriji zabačene kuće u seocetu na obalama Biskajskog zaliva, od pre nekoliko dana krase i porodičnu galeriju jednog od retkih živih aktera ‘nemogućeg Mundijala’.
Članovi medijske službe Fudbalskog saveza Srbije posetili su Josipa Skoblara u njegovoj rodnoj Privlaci i priredili mu lepo iznenađenje. Uramljena timska slika sa utakmice protiv Urugvaja, kao i kadar proslave istorijske pobede protiv zapadne Nemačke u četvrtfinalu Svetskog prvenstva, izazvale su bujicu emocija kod legendarnog fudbalera OFK Beograda i jugoslovenske reprezentacije.
Skoblar je kao član slavne generacije ‘romantičara s Karaburme’, osvojio dva trofeja Kupa Jugoslavije, a u periodu od 1961. do 1967. godine odigrao je 32 utakmice za državni tim i postigao 11 golova.
„Mnogo ste me obradovali. Ove fotografije oživljavaju sećanja na najlepše dane moje karijere“ – nije krio emocije čovek koji je nastupima u dresu Olimpika iz Marseja stekao orden viteza Nacionalnog reda u Francuskoj.
1 / 7 Foto: Anja Vukašinović
„Nemci su po mom mišljenju bili glavni favoriti za osvajanje Svetskog prvenstva u Čileu. Rame uz rame sa Brazilom, za koje se znalo da imaju moćan tim i pored toga što se Pele povredio već na prvoj utakmici sa Meksikom. Počeli smo loše, porazom od Sovjetskog Saveza koji nije uticao na raspoloženje u ekipi. Nismo imali rešenje za čuvenog Viktora Ponedeljnika koji je na svakom važnom takmičenju tresao mrežu naše reprezentacije.“
Nije bilo razloga za paniku, pobeda u drugom kolu protiv Urugvaja odškrinula je Plavima vrata četvrtfinala.
„Dao sam gol iz penala za izjednačenje rezultata, jer je Urugvaj u ranoj fazi utakmice došao do vođstva. Kasnije su Galić i Jerković osigurali našu pobedu. Dan uoči treće utakmice u grupi, povredio sam se na treningu i nisam mogao da igram protiv Kolumbije. Zglob mi je bio toliko otečen da sam se plašio hoću li biti spreman za Nemce.“
Fotografija sa utakmice protiv Urugvaja otkrila je tajnu zašto su obe reprezentacije dočekale kraj sa desetoricom igrača na terenu.
„Vidim da je došlo do neke gužve, ali se ne sećam šta je bio uzrok. Sudija je isključio Kabreru i Vladicu Popovića. Sa Vladicom sam bio cimer u reprezentaciji, bio je oličenje poštenja i sportskog fer-pleja. Verujem da je i protiv Urugvaja neopravdano zaradio isključenje. Važno je da smo tukli Kolumbiju sa 5:0 i bez problema izborili plasman u drugi krug.“
Jugoslaviju je u četvrtfinalu čekao okršaj sa najtežim mogućim protivnikom. Nemci nisu bili samo veliki favoriti za prvo mesto, već i reprezentacija sa kojom u tom periodu nikako nismo uspevali da izađemo na kraj.
„Na prethodna dva Svetska prvenstva u Švajcarskoj i Švedskoj, redovno su nas izbacivali na startu nokaut-faze takmičenja. U Čileu su opet imali više od igre i bili bliži polufinalu. Čuvao me je čuveni bek Bajerna Hansi Novak, više sam ja trčao za njim, nego on za mnom. Baš me je namučio. Vrlo borbena i zahtevna utakmica koju smo uz mnogo sreće rešili u svoju korist golom u finišu susreta.“
1 / 9 Foto: Anja Vukašinović
Strelac istorijskog pogotka koji je srušio bivšeg svetskog šampiona bio je Petar Radaković u 85. minutu.
„Vladica je prošao po krilu i uputio centaršut u šesnaesterac. Više je to bila povratna lopta koju sam i ja mogao da uputim ka golu Nemačke. Bio sam na prvoj stativi i čuo Radakovića iza sebe kako viče: ‘pusti je, pusti je’. Očigledno je bio u boljoj poziciji i sve se završilo na najbolji mogući način. Opalio je iz prve i zakucao loptu pod prečku golmana Farijana. Mi smo odmah nakon Mundijala igrali prijateljsku utakmicu u Zagrebu protiv Nemačke koja je nastupila u sličnom sastavu i slavila sa 3:2. Bili su zaista velesila svetskog fudbala.“
Eliminacijom favorita, Jugoslavija je stekla simpatije velikog broja neutralnih navijača u Čileu.
„Imali smo odličnu atmosferu u reprezentaciju. Niko tu nije štrčao, možda samo Šekularac. Ali iz opravdanih razloga. Šeki je bio čudo od igrača. Virtuoz. Kada smo krenuli nazad sa Svetskog prvenstva, samo njega nije bilo u avionu. Gde je, šta je… Kažu: ‘ostao je u Njujorku da se provede pa će doći kasnije’. Njemu se moglo tako, jer je imao i igračku i ljudsku širinu. Pre svega veliko srce. Posle jedne utakmice protiv istočne Nemačke, pita me on u svlačionici: ‘zašto nisi potrčao kad sam ti gurnuo loptu’. Ja mu kažem: ‘pa zato što mi prethodnih deset puta nisi gurnuo’. A on je imao onaj čuveni lažnjak, gleda u tebe, a odigra pas na potpuno drugu stranu. I ti onda trčiš u prazno.“
Polufinale sa Čehoslovačkom jedna je od najvažnijih utakmica u istoriji jugoslovenskog fudbala.
„Mnogo mi je žao što nismo dobili priliku da izađemo Brazilcima na crtu u finalu Svetskog prvenstva. Niko ne može da me ubedi da su Česi imali bolji tim od našeg. Dominirali smo tokom svih 90 minuta, propustili veliku broj prilika. U fudbalu je tako, sve se vraća. Nemci su bili bolji u četvrtfinalu, a mi smo prošli dalje. Vilijam Šrojf je izrastao u heroja. Utakmica protiv Jugoslavije mu je obeležila karijeru, proglašen je za najboljeg golmana i izabran u idealnu postavu Svetskog prvenstva. Posle jednog mog voleja sa desetak metara, lopta ga je pogodila u čelo i odbila se skoro do centra igrališta. Rezultat od 3:1 za Čehoslovačku nikako ne odslikava pravi odnos snaga na terenu.“ – priseća se Skoblar i dodaje da su pred polufinalni meč naši momci imali i dodatno opterećenje.
„Organizator je doneo odluku da se naša utakmica igra u Vinji Del Mar. To je poznato letovalište u Čileu, ali svetlosnim godinama daleko od Santijaga. Putovali smo autobusom, stigli umorni i iscrpljeni. Ali, putovali su i Česi, nema tu opravdanja. Da se razumemo, imali su odličan tim na čelu sa Jozefom Masopustom koji je te godine osvojio Zlatnu loptu kao najbolji fudbaler sveta ispred Euzebija i Šnelingera.“
Upravo je Masopust šokirao Brazilce na početku finalne utakmice u Santijagu, ali su Amarildo, Zito i Vava brzo postavili stvari na svoje mesto.
„Sedeli smo pored povređenog Pelea u svečanoj loži i pratili meč za svetskog prvaka. Ljudi iz našeg Saveza očigledno nisu očekivali poraz od Čehoslovačke, izvadili su karte za povratak tek posle finala. Garinča je odigrao strašnu utakmicu, kao i celo Svetsko prvenstvo. Nadoknadio je Peleovo odsustvo i preuzeo ulogu zvezde reprezentacije. Brazil je zasluženo slavio sa 3:1 i po drugi put zaredom postao svetski šampion.“
1 / 5 Foto: Anja Vukašinović
Jošku Skoblara veoma lepe uspomene vežu i za aktuelnog predsednika Fudbalskog saveza Srbije Dragana Džajića.
„Džaja je veliko ime jugoslovenskog fudbala i meni je zadovoljstvo što me je smatrao uzorom na početku svoje igračke karijere. Igrali smo na sličnoj poziciji i novinari su u to vreme često pravili ankete i poredeli nas dvojicu kao najbolje jugoslovenske igrače svih vremena. Sećam se jednog revijalnog meča između starije i mlađe generacije nacionalnog tima. Više se pisalo i pričalo o duelu Džajića i Skoblara, nego o samoj utakmici. Stigao sam u Beograd direktno iz Švedske gde je Marsej igrao utakmicu u sklopu transfera Rodžera Magnusona. Panta me je dočekao u hotelu Jugoslavija i još s vrata referisao imena restorana i noćnih klubova u kojima je rezervisao stolove i separee. Kažem mu: ‘Panto polako, vidiš da su klinci našpanovani i da žele da nas počiste s terena’. Sutradan utakmica na stadionu Crvene zvezde, vrućina, 50.000 gledalaca. Rezultat, 5:0 za mlađariju. Kažem Panti: ‘eto ti tvojih kafića’. Ne može se na Džaju pravo iz noćnog života. To je ona generacija koja je na Evropskom prvenstvu u Italiji 1968. godine osvojila srebrnu medalju.“
Deo te ekipe tokom kvalifikacija bio je i iskusni Josip Skoblar.
„To mi je svakako najveća žal u karijeri. Dao sam gol za pobedu od 1:0 protiv Nemačke u najvažnijoj utakmici kvalifikacija i doprineo plasmanu na završni turnir, smatram da sam zaslužio mesto među putnicima za Italiju. Saopštili su mi da zbog novih propozicija, igrači iz inostranstva ne mogu da konkurišu za državni tim. Sad, da li je zaista bilo tako, ne znam. Sumnja ostaje.“ – setno konstatuje Skoblar i priznaje da mu u tom trenutku nije bilo toliko krivo kao danas.
„Čak mi je prijalo da se odmorim i posvetim obavezama u Marseju. Vremenom, počeo sam da razmišljam više o tome i shvatio koliko bi mi značilo učešće na Evropsko prvenstvu. Moram biti iskren, momci su odigrali fenomenalno prve dve utakmice protiv Engleske i Italije. Džaja posebno, bio je junak polufinala u Firenci. Šteta je što u toj ponovljnoj utakmici protiv domaćina nisu imali snage za jači otpor.“
Josip Skoblar je ostavio neizbrisiv trag u dresovima OFK Beograda i jugoslovenske reprezentacije, a u glavnom gradu naše zemlje stekao veliki broj prijatelja.
„Pozdravite mi puno Pericu Radenkovića koji je najzaslužniji što sam se svojevremeno opredelio za OFK Beograd. Služio je vojsku u Zadru i povukao sve moguće veze da me odvede na Karaburmu. Znajući za tu kombinaciju, Zvezda je pokušala da promeni naše planove. Miljan se dosetio da naruči neko pismo od svog prijatelja koje sam ja morao da ponesem za Beograd. Čekao me je na Železničkoj stanici, ali je voz kasnio. U međuvremenu se pojavio Dunja Milić i sve se završilo kako treba. Cilj mi je bio da brzo napravim karijeru i znao sam da najbrže ide preko ‘centrale’, odnosno Beograda. Tako je i danas, ko je u Beogradu, najbliži je oltaru. Ja sam posle samo godinu dana igranja u OFK-u, dobio poziv da debitujem za A reprezentaciju protiv Mađarske.“ – zaključuje jedan od najboljih igrača u istoriji naše reprezentacije koji je 1971. godine sa 44 gola u dresu Olimpika iz Marseja osvojio Zlatnu kopačku kao prvi strelac evropskih nacionalnih šampionata.
/ Nebojša Petrović
BONUS VIDEO:
08:43
SRBIN FUDBALSKA LEGENDA MEKSIKA! Kod nas je NEPOZNAT, a njegov potez ušao je u anale PARTIZANA! Ovo ime odjekivalo je širom sveta
Kurir