„Poor Things“, hit film sa Emom Stoun i 11 nominacija za Oskara je konačno stigao u bioskope.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova. Ema Stoun je jedna od najpoznatijih glumica današnjice. Nakon filma „Poor Things“, iliti „Jadna Stvorenja“, možemo slobodno da pričamo i jedna od najvećih glumica današnjice. Ono što je ona uradila u ovom filmu, način na koji je spojila fizičku glumu sa kompletnim emotivnim nijansma i bojama svog lika prevazilazi ovaj trenutak i izučavaće se u nekim glumačkim knjigama i tečajevima koji će stići u decenijama kasnije.

Otud mi je žao što gotovo sigurno Oskar ide u ruke ove godine Lili Gladstoun za ulogu u filmu „Killers of the flower moon“. Iako je ova glumica takođe ostavila srce na terenu, nije ni prići Stounovoj ulozi. Ipak, Akademija ne sme da propusti priliku da nagradi Oskarom glumicu indijanskog porekla. Stounova već ima jednog za „La La Land“, i siguran sam da će nas opet nekad kasnije u karijeri očarati. Možda već sa sledećom najavljenom saradnjom sa grčkim rediteljem Jorgosom Lantimosom.

Povezani članci

Poor Things, valja li čemu?

Kako sam već pisao za Oblakoder magazin, Lantimos je kao deo pokreta Greek Weird Wave (izmišljenog za potrebe novinarskih članaka koji samo žele neku etiketu ili fioku) zbunio i šokirao ceo svet, prvenstveno filmom Dogtooth. Onda je napustio okvire rodne mu zemlje i krenuo da širi svoj preveliki talenat kroz ništa manje bizarne, čudne i jezive The Lobster i The Killing of a Sacred Deer. Onda sa sledećim filmom The Favourite kreće u nešto smirenijem smeru, ali i dalje sa jakim pečatom čoveka koji voli da zapanji savršenim vizuelnim stilom, ali i da čačne tamo gde ne sme.

Na toj liniji se u filmu Poor Things nastavlja, možda još raskošnije, ali i na neki čudan način bliže široj publici. Mislim, nemojte nikako pomisliti da je ovo neko komercijalno ostvarenje koje možete da gledate sa majkom ili ortacima koji vole Transformerse. Ipak je pola filma Ema Stoun gola, i dobar deo dijaloga odlazi na razne filozofske teme o tome kako je to biti čovek, i žena, ali i pojedinac i deo grupe, da ne kažemo porodice.

Priča prati doktora Godvina Bakstera (Vilijam Defo) i mladu devojku čudnog izgleda i ponašanja Belu (Ema Stoun), za koju ubrzo shvatamo da je oživljena od strane doktora (pritom ga ona zove God, iliti bog, pa je ta referenca vrlo jasna slika na platnu). Bela, s obzirom na to da je pri oživljavanju dobila mozak novorođenčeta, uči da hoda, govori i živi, pa tako dobijamo devojku koja se u svojim dvadesetim ponaša kao dete iz jaslica.

Vremenom se razvija kao i sva deca, počinje da spoznaje spoljašnji, ali i unutrašnji svet, pa i svoju seksualnost. Njena pomeranja beleži doktorov asistent (Rami Jusef) koji, iako ispred sebe vidi mentalno petogodišnjakinju, vidi i lepu devojku koju bi da ipak „zapljune”, da ne kažem veri, što i radi.

Bela se upoznaje ipak sa lokalnim švalerom (Mark Rafalo), s kojim beži u svet kad dovoljno u svom mozgu napreduje do puberteta i shvati da je drugi ne mogu tek tako vezati u kući. Sa svojim ljubavnikom kreće u niz seksualnih avantura koje će je odvesti na niz putešestvija po svetu, a sa svakom novom stanicom, Bela će postati zrelija, starija, ali i slobodnija, i željna da spozna sva zadovoljstva koja zaslužuje, kao i šta sve to zaista čini ženu potpuno slobodnom i svojom.

U tom putu, Bela je kao ona „every woman“ iz pesme Chaka Khan, dobija i naleće na sve one muškarce na koje u proseku i svaka druga žena na ovaj ili onaj način naleti. Oca koji ima svoje granice i stege u koje je ubacuje, „good guy“ tipa koji je na papiru dobar, ali i pun svojih zahteva, švalera koji želi samo da je iskoristi i koji gotovo uvek na kraju ispada obična komedija od čoveka, i na kraju onog jednog glavnog zlikovca, koji će u ovom Belinom slučaju biti muž iz bivšeg života. Pošto smo već rekli, Bela je oživljena kao kakvo Frankenštajnovo čudovište, ali morala je ipak da ima i život pre nego je postala leš.

Frankenštajn je prva refernca na koju se valja uhvatiti kad god smo u ovakvim pričama, ali s obzirom na to da je ovo Barbi godina, mnogi su već videli ovaj film kao Barbikinu daleko mračniju, intelektualnu gotik sestru. Da ne kažem art kuju, kao što to vole danas mladi da se časte. Ipak, u odnosu na Barbi koja se potrudila da svoje velike ideje strpa u popcorn film, Jadna stvorenja nemaju ta opterećenja, pa mogu da prže kroz razne bizarne, lepe, ružne, scene o slobodi žene i ženskog tela na način na koji su i zamislili.

Jedna od zamerki koja može da se pribeleži je to preglasno telefoniranje poente da čak i oni iz poslednjih redova shvate šta je pisac hteo da kaže. Nisu baš bile toliko potrebne sve one scene dijaloga čitanja filozofskih knjiga da bi se potcrtalo šta je sve poruka. Dela su dosta dobro govorila za sebe.

A kad smo kod tih dela, i pored toga što je gotovo svako od likova ostvario upečatljivu ulogu, ovo je film Eme Stoun. Njena svakako najhrabrija uloga, iako nam je već pokazala kroz seriju Maniac ili The Curse da se ne plaši čudnih izbora, i da čak, naprotiv, uživa u njima. Kao oskarovka i glumica sa A liste, ovim ostvarenjem apsolutno iznenađuje, ali i očarava. Sportski novinari bi rekli: „išla je glavom gde neki ne bi smeli ni nogom“, a kad budete videli u filmu njene partnere u ljubavnim scenama, sve će vam biti jasno.

Ovo je i jedna retko savršena fizička uloga jer, ponavljam, prvu četvrtinu filma ona bukvalno glumi jako malo dete, da bi se kasnije pretvorila u vamp ženu. Ponekad samo jednim pokretom obrve ili osmehom iz jezive, gotovo manijakalne osobe, prelazi u najlepšu ženu na svetu i obrnuto. Nisam ove godine video bolju žensku ulogu i jedino što je sprečava da uzme Oskara ove godine je to što ovakvi slobodni, ali mračni filmovi dotle ne mogu da dobace.

Mark Rafalo u svojoj šmiri je savršen komičar, kao i Vilijam Defo u ulozi kreatora iliti oca, dok je Kristofer Abot uvek u ulozi nekog poluodvratnog lika, pa mu nije bilo teško da bude glavni negativac cele priče.

Ono što je ipak možda najveća vrednost filma je to što, i pored visokog koncepta koji očarava, svih sitnih vizuelnih detalja koji bi svakom filmu doprineli da dobiju višu ocenu, kao i filozofskog dijaloga reditelja i publike na sve moguće životne teme i slobode, Lantimos iznenađuje time što je ovde rešio da stvori svoje najemotivnije delo. Bela je postala odrasla osoba, ali reditelj, pre svega, dozvoljava svojim likovima po prvi put da budu ljudi, da se iskreno nasmeju i zaplaču kada to na kraju i požele. Sve ono što je, priznaćemo, oduzeo likovima u prethodnim filmovima.