SAVREMENI čovek je tužan i ponižen. Svet je zalutao na put lažnih vrednosti koje svim sredstvima nameće Zapad, ali na tom putu sapleo se o Rusiju čiju dušu nikada nije razumeo. Ne razume je ni danas mada već 19 meseci bukti rat u Ukrajini.

Foto privatna arhiva

Ovako u razgovoru za “Novosti” govori Nikolaj Petrovič Burljajev, jedan od najznačajnijih ruskih umetnika, čelnik uglednog filmskog festivala “Zlatni vitez” i član ruske Državne dume koji je minule nedelje u Novom Sadu održao predavanje o savremenom čoveku i svetu. U Kulturnom centru Novog Sada priredio je projekciju svog dokumentarno umetničkog filma “Gospode, osećam prisustvo tvoje”, posvećenog slavnom reditelju i svom prijatelju Andreju Tarkovskom (1932- 1986).

Šta to onemogućava Zapad da pronikne u rusku dušu?

– Kod Rusa, slično kao i kod Srba, otadžbina i vera su svetinje. Za vreme čečenskog rata odsekli su glavu našem vojniku Ženji Radjonovu zato što nije hteo da skine pravoslavni krst sa svog vrata. Da li je on žrtvovao svoj život za 500 oligarha koji su bili okupirali Rusiju? Ne, već radi uzvišenog cilja, tradicije kojom ga je majka zadojila. Ne razumeju oni to jer ne mogu da dosegnu te duhovne visine. Njihov put je samopotvrđivanje, a kod nas – samopožrtvovanje. Pokazuje to i rat u Ukrajini. Rusija počinje da cveta i slobodno diše iako je na stotine sankcija upereno prema njoj. Ranije smo se divili aerodromima na Zapadu, sada su ruski aerodromi vodeći u svetu. Putevi su nam vrhunski. Stalno bombarduju Donjeck a mi ga stalno obnavljamo. Rusija će pobediti.

Kako će izgledati svet ako Rusija pobedi u ovom ratu, a kakav će on biti ako se to, ipak, ne dogodi?

– To je vrlo dobro pitanje. Često srećem ljude koji su živeli na Zapadu, prvenstveno u Americi, a koji smatraju da je spas Rusije spas sveta, a da bi smrt Rusije označila kraj sveta. Ljudi su već decenijama zbunjeni represijama koje dolaze sa Zapada, vide da nešto nije u redu. Dostojevski je rekao da se u ljudskom srcu bore Bog i đavo. To se nastavlja i danas. Ako Rusija pobedi, ona će ovom izbezumljenom svetu koji je izneverio sve hrišćanske vrednosti, predstaviti model nove civilizacije, usmerene prema duhovnim vrednostima a ne prema podzemlju gde nas gura Zapad.

S obzirom na to da vaši porodični koreni sežu do Ukrajine, sa kakvim sve emocijama doživljavate ovaj ratni sukob?

– Da, moji su preci iz Ukrajine. Svi moraju da razumeju da je Ukrajina bila Rusija i verujem da će to ponovo biti. Imam pitanje za moje kolege Ukrajince: zar na sve strane ne vidite kukaste krstove i uzvikivanje nacističkih parola? Hteli ste nezavisnost od
Moskve, a zagazili ste duboko u nacizam.

Foto: Фото А. Станковић

POGLEDAJ GALERIJU

Rusko sveštenstvo unižavaju i proteruju iz Ukrajine, a “proteran” je i 7. januar, te će Ukrajinci ubuduće Božić slaviti 25. decembra. Da li će ta odluka Zelenskog zaživeti u narodu?

– Kao što piše u Bibliji: zlato se ispituje u vatri, a čovek u loncu poniženja. Ukrajina će morati da istrpi taj lonac poniženja i da iz njega izađe preporođena.

Kakav će u posleratnom periodu biti odnos Rusa i Ukrajinaca?

– To je isto kao da se u jednoj porodici sin odmetnuo na Zapad, a kada se vratio otac ga je zagrlio. Rusija će zagrliti Ukrajinu. Mi nemamo mržnju prema Ukrajincima. Prethodnih godina, pod mentorstvom Zapada oni su svojoj deci usadili rusofobiju i potrebu da ubijaju Ruse. Naša vojska na frontu ne ubija zarobljenike, nego ih hrani i razmenjuje, uprkos tome što ih njihova vlast posle razmene ponovo gura na front. Mi želimo da ukažemo Ukrajincima da greše u toj mržnji. Uostalom, kako ne voleti ukrajinske pesme i gostoprimstvo po kojem su ranije bili poznati.

Povratak na svoje Kosovo

PRATITE li opasne igre svetskih moćnika oko Kosova i Metohije?

– Bio sam u Srbiji devedesetih kada je situacija bila veoma loša. Tada sam počeo da otkrivam Srbiju. Bio sam i na Kosovu i Metohiji, video sam šta se tamo dešavalo, video sam i kako je na malom prostoru bilo porušeno mnogo srpskih crkava. Srce srpskog naroda je bilo istrgnuto. To je monstruozno i Srbija to nikada ne treba da prihvati. Uveren sam da je samo pitanje vremena kada će Srbija vratiti Kosmet u svoje granice. U tamošnjim hramoviva treba da se nastavi širenje pravoslavlja.

Na vašu inicijativu predsednik Putin doneo je krajem prošle godine ukaz kojim se utvrđuje “osnova državne politike za očuvanje i jačanje tradicionalnih ruskih duhovnih i moralnih vrednosti”. Šta je cilj tog zakona?

– Ukaz predsednika Putina nije važan samo za Rusku Federaciju nego za čitav svet. Tim ukazom poslata je poruka da mi hoćemo da se razvijamo na osnovu tradicionalnih vrednosti. U američkim filmovima užasi su efektno uobličeni tako da odvlače naše misli i svest, ulaze u podsvest naše dece i odvode ih u pogrešnom smeru. Filmovi u bioskopima u Rusiji postali su ekspozitura Zapada.

Burljajev u filmu Andrej Rubljov, Foto privatna arhiva

Američka kinematografija je, čini se, u krizi. Gde su pogrešili, šta nije u redu?

– Ništa nije u redu. Andrej Tarkovski nije cenio nijednog američkog autora. Uvažavao je Bergmana ponajviše. Tarkovskom su se divili Andžej Vajda, Zanusi, Bertoluči, Teo Angelopulos, kao i Emir Kusturica. Američki blokbasteri predstavljaju spektakularnu prazninu, profitabilan posao, a to je njima najvažnije. Pokazuju vulgarnost, prljavštinu, prikazuju to na spektakularan način. Tehnološki, oni su nadmašili mnoge na ovom svetu. Time su uhvatili dušu ljudi u sataninu zamku. Za razliku od Amerikanaca, istočnjačka kinematografija prati tradicionalne duhovne i moralne vrednosti. Zato su njihovi filmovi postali zanimljivi celom svetu i poslednjih godina pobeđuju u Kanu i na drugim festivalima.

Uloge negativaca su opasne

OSTVARILI ste 70 filmskih rola, ali kada vam je Končalovski ponudio ulogu Gebelsa, vi ste je odbili. Zašto?

– U Germanovom filmu “Provera na putu” prihvatio sam ulogu negativca zbog besparice u kojoj sam bio u tom trenutku. Od tada ne prihvatam takve role jer ih ne smatram korisnima. Retki su slučajevi kada glumac može da se uzvisi putem tih uloga. Mnogi ističu da je čak i opasno uživljavati se u takve karaktere jer, hteli vi to ili ne, usvajate nešto iz tog lika. Končalovski, koji me je na ulici ugledao 1961. godine, pozvao me je da glumim u filmu “Dečak i golubica” i tako me uveo u filmski svet. Po asistentu mi je poslao scenario za ulogu Gebelsa. Nije moje odbijanje doživeo kao kao uvredu jer dobro zna da ga poštujem kao svog filmskog oca.

Već kao dečak stekli ste internacionalnu slavu ulogama u filmovima Tarkovskog “Ivanovo detinjstvo” (1962) i u epskom delu o ikonopiscu “Andrej Rubljov” (1966). Da li je bio strog reditelj?

– Svi smo bili svesni da je pred nama genije. Nije bio grub ni kada mi je trebalo mnogo vremena da nateram sebe da zaplačem u jednoj od ključnih scena. Pokušavao sam da mislim na nešto strašno. Ali, nisam imao o čemu – roditelji, braća i sestra su mi bili zdravi, u školi sam imao dobre ocene. Suze nisu dolazile. Mislio sam da će se Andrej strašno naljutiti na mene. Ali, on je bio toliko blag i pun razumevanja da mi je upravo to nateralo suze na oči. Ostali smo prijatelji do kraja njegovog života. Povodom 90 godina od njegovog rođenja snimio sam film “Gospode, osećam prisustvo tvoje” koji se već tri meseca uspešno prikazuje u bioskopima širom Rusije, a evo i u Novom Sadu je lepo primljen. Srećan sam zbog toga.

Tarkovski je u dnevnicima, krajem prošlog veka, zabeležio da isceljene dolazi kroz duhovnu krizu i da će čovečanstvo tu krizu prevazići. Da li ćemo prevazići i ovu krizu?

– Čitao sam da je Nikola Pašić još 1914. rekao: “Nema nam spasa, moramo pobediti”. Ne preostaje nam ništa drugo nego da prevaziđemo i ovu krizu. Rusija će je prevazići. Želim, na kraju ovog našeg razgovora da podsetim na stihove Fjodora Tjutčeva,
ruskog pesnika i diplomate koji je 1867. godine u stihovima uputio pozdrav svoj braći Slovenima, ukazujući na značaj očuvanja tradicije i opasnost koja dolazi sa Zapada. U
ovom stihu pominje i KiM: “Prošlost se vraća svakog dana, prokletstvo našeg osnova. Bol nezaraslih, živih rana, bol Bele Gore, Kosova!”