Porodica Jurković iz sela Uglješ u Baranji, važi za jednu od najbogatijih srpskih porodica u Hrvatskoj. Njihovo bogatstvo ne meri se onim materijalnim, već brojem dece. Imaju ih šesnaestoro, devet sinova i sedam kćeri.
– Nismo planirali ali desilo – kaže kroz osmeh mama Radmila, prava vrednica dodajući da joj najmlađe dete ima 9 godina a najstarije 34!
Dva sina već su se oženila i odvojila a udala im se i jedna ćerka koja s mužem i detetom živi u Rijeci. Sinovi su otišli u Nemačku za boljim životom.
Na pitanje kako je to bilo kad su bili mali, Radmila potvrđuje da je valjalo spremiti i po 54 obroka, oprati isto toliko tanjira… Ustajala je u 6 ujutru a na nogama bila do do 10-11 uveče.
A kako su izdržavali finansijski, kad je i po njih 10 odjednom išlo u školu?
– Svakako, sirotinjski… Bilo nam je teško u početku kad su bili mali a sad još samo četvoro najmlađih ide u školu. Bilo je teško 10 karata za autobus da platiš, a kako da daš ako nemaš – veli tata Petar.
Inače, u porodici Jurković niko nema stalan posao, a veća deca rade sezonske poslove, uglavnom na primorju… Jedan od starijih sinova Slobodan kaže da je radio svaki dan bez slobodnog dana i po 15 sati dnevno… I kod kuće ima sezonskog posla ali kaže da su plate male, jedva da preživiš, ništa drugo.
Dobiju nešto socijale i dečjeg dodatka a time jedva da se pokriju komunalije. Otac familije Petar kaže da to malo što primi posle računa može da mu bude najviše tri dana, da kupi ’leba i to je to.
Roditelji su se svega odrekli zbog njih a deca su već velika, vide da nema pa i ne traže. Lepo se slažu, dele sve, a od svega samo ljubavi ne nedostaje, nje imaju na pretek.
Na početku rata u Hrvatskoj pobegli su iz Slavonije i nastanili se u Baranji, tu su dobili nekakvu kuću za koju još nisu dobili papire da je njihova i to tako traje godinama. Imaju nešto zemlje i nešto stoke, tek da se prehrane i da imaju za slavu.
Inače, krsna slava im je Đurđevdan.
Sva deca rade i pomažu koliko mogu, oko stoke, štale, očiste svinjac… Dosad im pomoć nije stigla ni od koga a vele da milostinju nikad nisu tražili.
Manji su željni svega, neko bi mobilni, neko kompjuter za školu, a poneki dele čak i krevet jer ih nema dovoljno za sve.
Radmila kaže da nikad nije zažalila što ih je toliko rodila, a tata Petar veli da je za njih oduvek imao samo jedan savet – budi čovek!
Kurir.rs/SĐP/RTS Kvadratura kruga
Kurir