KRAJEM aprila 2009. godine supruga i ja smo otišli na ultrazvuk i dobili smo snimak na kojem je bilo nešto što liči na zrno graška i tada smo joj dali prvi nadimak – Grašak, mama Graška i tata Graška. Govorio sam stomaku grašak, grašak i znao sam da to stvorenje unutra čuje.

Foto: I. Marinković

Ovo je na saslušanju u parnici po tužbi roditelja pritiv Kecmanovića, čiju je decu ubio Kosta u školi, danas u Višem sudu u Beogradu ispričao Slobodan Negić, čija je ćerka Sofija tada ubijena. On je rekao da kada se rodila, babica je iznela da je vidi, on je poljubio, a Sofija je podrignula.

– Prva reč koju je izgovorila je bila “tata”. To biće je lepo napredovalo, vreme je prolazilo, a ja sam sa njom ponovo proživeo svoje detinjstvo. Naučila me je da kada provodim vreme sa detetom budem sto odsto prisutan. Moja supruga Milanka i ja smo se zbog naših karaktera razišli kada je Sofija imala pet godina, ali smo ostali porodica. Ja od Milanke ni dan danas nemam bližeg prijatelja. Sofija je bila najbolja verzija mene i nje. Ne kajem se što nisam provodio više vremena sa Sofijom, jer jesam, ili što sam galamio, jer nisam. Ona je bila kruna mojih vrednosti.

Slobodan kaže da ga je ćerka naučila razliku između oca i tate – otac je svako, a tata je titula koja se zaslužuje.  

– Tog dana je zvala Milanka i rekla da je drugarica ćerke javila da Sofija leži krvava pored vece-a. Tada sam vrisnuo. Našao sam se sa Milankom ispred škole, onda sam otišao u Urgentni. Tamo su se jednoj devojčici borili za život. Opisali su mi garderobu i nije bila Sofija. Onda su mi rekli da ima osam mrtvih. Milanka me je zvala i rekla da su sva deca izašla, a Sofije nema. Sećam se odlaska u policijsku stanicu i portira koji me gleda zaleđenim očima. Onda neke žene, koja je briznula u plač.

Slobodan kaže da je Sofija verovatno izašla iz toaleta da vidi šta se dešava:

– Tada je Kosta pucao iz tatinog oružja, prvi, drugi, treći metak u telo, a ona stoji. On onda puca četvrti, peti, šesti metak u leđa i sedmi u kičmenu moždinu i to je kraj. Kada pitaju kako se osećam, neka svako samo proba da zamisli da je njegovo dete u takvoj situaciji, videćete da ne možete da izdržite više od 20 sekundi, mozak to ne može da obrađuje, jer nije normalno. Način na koji živim je kao i drugi što su pričali, školjka, mrtav hodam. Od traume se nisam branio. Moj psihijatar kaže da je to teži, ali bolji put. Ponekad prođe dan da ne plačem. Terapija je uspešna, jer imam dovoljno snage da živim sa tom boli iz poštovanja prema mom detetu.

Otac kaže da mu mnogo puta prođe kroz glavu šta se to dogodilo, da dečak od 13 godina ubije devetoro dece i čuvara.

– Kakvi to mogu biti ljudi, koji se izjasne da nisu krivi? Zamislio sam da je to sve uradila Sofija i ja bih sam otišao i rekao kriv sam. Dalje razmišljajući hvatio sam da biti otac tog deteta je samo po sebi stravično. Ja prihvatam izjavu saučećša te porodice, nisam je čuo do danas. Ali ljudi, koji ne prihvataju tu krivicu imaju problem i njima treba pomoć psihijatra – kaže Slobodan Negić. – Zašto je Kosta Kecmanović učinio to? Ovom društvu je potreban odgovor na to. Zašto su ubijeni gardisti, zašto se dečak Aleksa ubio? Odgovornost je nešto što meri kvalitet ljudi. Kakvu poruku šaljemo ako može neko da ubije novinara, pa da niko ne odgovara za to, da ubije mladića, koji je otišao da služi vojsku, da ubije Sofiju Negić?

Sofijina majka Milanka Negić sutra će dati svoj iskaz u sudu. Posle nje će biti saslušano i šestoro braće i sestra ubijene dece, koji su punoletni i jedan maloletni. Oni su izrazili želju da daju iskaze u sudu, a njihovo svedočenje će biti zatvoreno za javnost.

BONUS VIDEO: BOL I PATNjA RODITELjA UBIJENE DECE – Tuzne scene na suđenju