Nastavnica istorije Tatjana Stevanović u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“ teško je ranjena 3. maja prošle godine kada je njen đak ušao u učionicu gde je držala čas i zapucao, a dr Aleksandar Stijačić, lekar beogradske Hitne pomoći je kobnog dana sa svojom ekipom krenuo u ovu školu na Vračaru, ne sluteći da se dogodio nezapamćeni masakr i prvi otvorio vrata škole.

Oboje su u svojim ispovestima koja su ranije dali za Kurir opisali dan koji nikada neće moći da zaborave.

– Stalno mi se čini da sam možda mogla nešto da uradim. Ja sam bila jedina odrasla osoba u toj učionici. A, nisam uspela ništa da učinim – ovim rečima je počela svoju priču Tatjana koja je svedok užasnog zločina kada je trinaestogodišnji dečak ubio devetoro dece i čuvara škole Dragana Vlahovića, a ranio nju i još petoro dece.

– Sigurna sam da više nikada neću moći da uđem u učionicu i da se bavim svojim poslom. Vreme prolazi i jasno mi je da ja tamo više ne pripadam. Ne mogu. Volela sam svoj poziv, uživala u radu sa decom. Iako je prosveta težak posao, svi smo mi uvek nalazili razloge da ostanemo. Tražili smo ih u našim i uspesima naše dece. Ali, ja sam sada sve to izgubila. I šta sad?

Prema njenim rečima odeljenje VII/2 su svi voleli, kako kaže, bila je milina nastavnicima da uđu u njihov razred.

– Ne znate da li se lepše osećate kada krenete kod njih na čas ili kada posle zvona iz njihove učionice izlazite. A taj dan mi smo bili u odeljenju i čuli smo nešto… Sada znamo da su pucnji, ali tada smo mislili da su petarde. Grize me što u tom trenutku nisam shvatila da je situacija ozbiljna. Pomislila sam, imamo našeg Dragana u koga smo svi imali beskrajno poverenje, to je bio anđeo među nama. Znao je poimence svu decu iz A i B smene. Osećala sam neku sigurnost, pa Dragan je tu. Čak sam se i šalila sa odeljenjem kada smo čuli buku…

Održala je Tanja gotovo čitav prvi čas, a on tog jutra nije došao. Njegovo mesto u drugoj klupi bilo je prazno. Sve do 8.40.

– Tada je naglo otvorio vrata i prvo je mene upucao. Pretpostavljam da sam ja kolateralna šteta, da me ukloni sa puta da bi mogao da uradi ono što je zamislio. Sećam se da sam prvo upucana u stomak. Odletela sam i pala… Onda je nastupio strahovit bol. Toga se dobro sećam, kao i uplašenog pogleda učenice iz druge klupe koja više nije među nama. Izgubila sam dah i pomislila – to je to. To je kraj…

Ono čega se Tanja ne seća je kako je zadobila rane na rukama. Verovatno je zato krenula priča u medijima da je pokušala da ga zaustavi… Ona se toga ne seća.

– Da sam samo naslutila da je situacija ozbiljna, možda bi se nešto drugačije desilo. Svi mi pričaju da je to nemoguće, naravno… ali ne mogu da se oslobodim tih misli. Ne mogu… Muči me odgovor na pitanje: Da li sam mogla drugačije? Da li bi bilo drugačije da sam shvatila šta se dešava? Ili bi možda bilo još gore. Da sam krenula ka vratima verovatno bih nastradala kao devojčica koja je izašla iz toaleta kada je čula zvuke. Nisam shvatila situaciju. Niko od nas nije…

Seća se da je čula pucnje po učionici dok je ležala na podu. Samo pucnje. Bez ikakavog dečjeg glasa….

– Onda je neko dete došlo do mene. Zagrlila sam ga. Ne znam kako se to desilo. Jedno vreme smo tako ležale zajedno. I onda je ona otišla. Nije ranjena, kasnije sam saznala ko je devojčica. Verovatno je došla do mene da je zaštitim… i znam da smo zagrljene ležale neko vreme…. Toga se sećam, maglovito. Dok sam ležala jedino što sam videla je bledo lice teško ranjenog učenika koji me je uplašeno pogledao. On se sada nalazi na bolničkom lečenju u Americi i svi se molimo za njegov oporavak. Onda mrak… pa ulazak prvog kolege u učionicu, kada je zatekao to što je zatekao…

Tada je već učenik koji je počinio masakr iskočio kroz prozor i predao se.

– To su neki trenuci koje uopšte ne možete da objasnite. Kada sam tako pogođena ležala gotovo bez vazduha samo su mi moja deca bila pred očima. Ne može se to objasniti ni sebi, niti bilo kome drugom. Ti trenuci, ta četiri minuta to je neko vreme koje je u mojoj svesti rastegnuto do beskonačnosti. Nisam stigla da obuhvatim situaciju u glavi šta se u stvari događa. Kada sam u jednom trenutku došla svesti i videla na rukama rane, pomislila sam da nisu prave. Govorila sam sebi, ma to je nešto drugo. A, onda saznanje, aha to, ipak, jeste prava krv. Koliko god vreme ide, i dalje ne mogu racionalno da objasnim šta se u tim momentima dešavalo, iako sam bila u tome.

Kada se probudila 4. maja najsrećnija je bila kada je videla svoju porodicu, kada je ugledala svoju decu.

Jezive scene

Tatjana je bila prisutna dok se sve dešavalo, a dr Stijačić je bio prvi koji je posle masakra ušao u učionicu i zatekao užasne scene.

– Tog dana sam se javio u 7 sati ujutru na dužnost, negde za sat i nešto preko dispečera saznali smo da je u školi na Vračaru desila pucnjava. Oglasio se crveni alarm koji se aktivira kada je u pitanju pucnjava. Nisam ni slutio da se desilo nešto loše, mislim da je čuvar pucao u sebe dok je čistio pištolj, ili da je ovako neki nesrećan slučaj bio – rekao nam je Stijačić i dodao:

– Stižemo na lice mesta, ali nam kažu da stanemo iznad u blizini kafića, tada vidimo da je dečak ranjen u nogu, ne krvari puno, devojčica ubledela leži na impovizovanom krevetu ranjena u stomak i obe ruke. To mi već postaje sumnjivo, kako je moguće da su deca ranjena… Ni na kraj pameti mi nije bilo da se dešava masakr.

Kako je dalje objasnio, ubrzo je saznao šta se dešava.

– Otvaram vrata od škole. Zatičem čuvara sa desne strane, leži covek u lokvi krvi, vidim, nema mu pomoći. Čovek je upucan, pomislim: Bože, šta se ovde dešava? Ko je ovo uradio? Okrenem glavu na desnu stranu klupa za dežurne učenike – opisao je dr Stijačić i nastavio:

– Jedna devojcica leži preko klupe u lokvi krvi. Ubijena je. Krv kaplje niz školsku klupu, na svesku u koju su do pre nekoliko trenutaka pisale ko dolazi u zgradu. Druga devojčica leži pored nje, i ona je mrtva. Nedaleko od njih još jedno telo. O Bože, pomislim kakav je ovo horor film, gde se ja nalazim! Šta se ovo dešava, neka me neko probudi.

Jeziva scena koju je zatekao doktor nakon nekoliko sekundi postala je još gora.

– Otvaram vrata te učionice. Ljudi moji, ne bih želeo da je neko to ikada zabeležio, fotografisao, to je nešto što nikome ne bi mogao ni da ispričam. Jeza te neka obuzme, gluva tišina, ništa se nije čulo, a iza tih vrata počinje vriska, urlanje, zapomkaganje i jaukanje. Ta deca su sva krvava, neki su mrtvi, ne pomeraju se. Tada uzimam motorolu koju sam imao kod sebe i zovem iz sveg glasa : “Ljudi, brzo, brzo! Ovde se desio pokolj! Ovde su deca ubijena i ranjena! Sve raspoložive jedinice, odmah u školu!”

Agonija u kojoj se našao zajedno sa svojom ekipom se nastavila:

– Sve to traje jako kratko, za minut su saniteti bili kod škole. Vozimo povređene, neke u Urgentni centar, neke u Dečju kliniku u Tiršovu, verujete svi su sjajno organizovani, reaguje se u najkraćem mogućem roku. Uspeli smo da spasimo sedmoro povređenih, među kojima je i nastavnica – kaže doktor i dodaje da kada se posao radi nema emocija, ali da je ovaj slučaj bio veoma specifičan, a posao je takođe, i pored toga urađen na visokom i profesionalnom nivou.

– Sve to je trajalo nekih 15 do 20 minuta. Pomogli smo svim povređenima, nažalost ubijenoj deci nije bilo spasa… Njihova tela ostala su satima da leže u lokvi krvi dok je trajao uviđaj. Proveli smo još neko vreme tu oko škole. Taj osećaj, vriska dece, roditelja, prijatelja, rođaka… Ne znate šta vas je snašlo. Nekako ne možete da poverujete šta se upravo desilo, čemu prisustvujete.

– Svašta sam prošao u životu, ali takav stravičan prizor nikada nisam video… Za dva meseca idem u penziju, ali je ovo definitivno najstrašniji događaj u mojoj dugogodišnjoj karijeri.

Bonus video:

00:46
Ribnikar

Kurir