Od hinduističkih hramova po Indiji, Hemingvejeve kuće na Kubi, Avenije mrtvih u Meksiku, Ermitaža u Sankt Peterburgu, Luvra u Parizu, kuće Leonarda da Vinčija u dolini Loare, bazilike Svetog Nikole u Bariju, preko džungle u Laosu, predivnih plaža Tajlanda, izgubljenih gradova Kambodže, kolumbijskih kartela i druženja s rođenim bratom Pabla Eskobara, visokih Himalaja i Mont Everesta, pa sve do hodočašća po Svetoj zemlji i titule hadži.

On je naš čovek. Marko, Srbin, biznismen koji je ljubav prema putovanjima i istraživanju osetio još kao dete. “Nama dobro, a nikome zlo” poruka je kojom se ovaj svetski putnik i ljubitelj avanture rukovodi gde god da kroči. – Putujem ceo život.

Kad sam imao šest-sedam godina, u porodičnom domu sam našao stari globus, na kom sam posmatrao svet. Onda stanem, zagledam se, okrenem globus i prstom ga zaustavim. Na primer, zaustavim ga na Meksiku i gledam tu državu, istražujem kakva je i šta sve tamo ima. Pa onda ponovo tako okrenem globus i zaustavim, na primer, na Nemačkoj. Onda sam obećao sebi – kad porastem, sva ću ta mesta obići. Volim istoriju, životinje, ljude, njihove kulture, reke, mora i sve što čini našu planetu.

Moje prvo putovanje je bila Italija. Imao sam četrnaest godina i išao sam vozom Beograd-Venecija. Italija je ljubav na prvi pogled, poseban vajb, posebna energija. Svidelo mi se sve. Ne znam tačno koliko sam država obišao, otprilike devedeset. Imam nameru da u životu obiđem ceo svet. Koliko ih ima, 195? Eto, ja sam negde na polovini – priča Marko.

Evropa je na njega ostavila poseban utisak:

– Francusku sam celu obišao, kao i Španiju i ostale mediteranske zemlje, odnosno sve države u Evropi. Svaka država je različita, jedinstvena. Arhitektura i istorija me u svakoj zemlji najviše privuku. U nekima sam i živeo. Na primer, ne znam da li Srbi idu, ali moja preporuka je da se vidi bazilika Svetog Nikole u Bariju. To je nešto posebno. Pulja je manje poznata italijanska regija koja je za svaku preporuku. Lepa je i dolina Loare u Francuskoj, gde sam obišao kuću Leonarda da Vinčija, koji je u toj kući proveo poslednje godine svog života. Došao je u goste francuskom kralju i tu preminuo. Obišao sam i dvorac uspavane lepotice u Francuskoj. Kad sam obilazio Finsku, autom sam nastavio za Rusiju. Obišao sam dvorce Romanove, muzej Ermitaž u Sankt Peterbugu, Moskvu, u kojoj sam jedno vreme i živeo. To je istok Evrope i tačno je ono što ljudi kažu, da je Istok drugačiji od Zapada. Raznolikost putovanja je ta što je Marko obilazio i gradove i muzeje, istorijske znamenitosti, ali i divlje reke i džungle.

Poseban utisak je ostavilo putovanje u Papuu Novu Gvineju, gde je sa lokalnim stanovništvom bio uključen u iskopavanje zlata.

– Želeo sam da investiram u iskopavanje. Išao sam s nekim ljudima na ostrvo gde su meštani zlato iskopavali ručno. Nalazili su po neki grumen. Bio sam sedam dana sa njima i gledao kako se to radi. Ja sam došao sa idejom da kupim mašine, konkretno bagere za kopanje, da bi to ozbiljnije radili, ali to nije bilo moguće. Objasniću vam i zbog čega. To je pleme koje je odvojeno od civilizacije. U pitanju je zajednica od 70 ljudi, a najstariji medu njima je i vođa plemena. Bio sam jedini stranac. Oni su se bojali i zbog mene i zbog sebe, strah da me ne bi druga plemena videla da ja s bagerima iskopavam, jer bager ne može da se sakrije, bojali su se sukoba sa ostalima. Tako da sam zbog toga odustao.

Na 20 kilometara drugo pleme kopa isto. Grumenčiće zlata sam mogao da kupim. Mada me nije zanimao otkup jer ta količina me nije zanimala. Od njih otkupljuje čovek koji do njih dolazi prvo avionom pa čamcem pa peške i to putovanje traje bezmalo tri dana.

Može da se zaradi, ali nije to puno jer nemaju mašine. Za desetak dana iskopaju par unci zlata, a jedna unca je oko 1.500 evra. Zaradu deli celo pleme. Hrane se tako što love ribu, mada imaju i kokoške a jedu i jaja od kornjače.

Sedam dana sam spavao u šatoru u džungli sa njima. Kad je mrak čuju se zvuci i razni krici. Nisam imao strah. Ja sam se hranio instant supicama koje sam poneo iz civilizacije, poneo sam i neke konzerve, spremao sam se za to podneblje. Nosio sam pribor za jelo, stolicu itd. Higijena se održava u reci. Oni vodu piju iz potoka, a ja sam poneo u čamac pet-šest paketa flaširane vode za tih sedam dana. Sve je bilo u redu i dobro sam se adaptirao, kada sam odlazio ja sam se pozdravio sa tim glavnim-poglavicom, ali čovek koji je bio samnom mi je rekao da trebam da se sa svima pozdravim jer to je običaj kod njih takav tako da sam bukvalno svakom pružio ruku od najmanjeg deteta do najstarijeg čoveka. Oni su zajednica i drže do takvih običaja – prepričava Marko.

Posebno mu je bilo zanimljivo planinarenje po Himalajima. – Nisam želeo na vrh da se penjem jer za to treba ozbiljnija priprema. Ali možda jednog dana Sada sam išao na pešačenje takozvani treking. Stigao sam do Everest Base Campa Osećaj je fenomenalan. Mislim da sam prvi Kraljevčanin koji je došao do tog mesta Kada sam stigao u Nepal u Katmanduu sam proveo par dana. Onda sam džipom otišao za Ramenchap jer odatle lete avioni do Lukle.

Do Ramenchapa sam morao da idem džipom koji se vozi celu noć, a put nema asfalt. Ti putevi su jako nesigurni i opasni. Tamo sam uhvatio avion za Luklu. To je jedan od najopasnijih aerodroma na svetu. Nalazi se na 2.600 metara nadmorske visine. Ima pistu koja završava u planinu i ona je 400 metara dužine. To znaci da pilot mora da ukoci u metar da ne bi udario u planinu ili da uzleti u sekundi da ne bi pao u ponor. Zbog toga ga nazivaju najopasnijim aerodomom na svetu.

Kad stigneš do Lukle onda angažuješ Šerpe, ljude koji nose prtljag. Ostaješ dan dva u Lukli i krećeš na planinarenje. Pešaci se 6, 7 sati možda i 8, ali to nije pešačenje kroz park, već je vrlo naporno i put uglavnom ide gore dole i vrlo je strmo. Ide se iz mesta u mesto. Treba otprilike deset dana da stigneš do Base Campa i još četiri dana da se vratiš, dakle dve nedelje sve ukupno traje ta avantura. Jedan deo je nacionalni park gde je sve zeleno, prelepo, a drugi deo nema apsolutno ništa sem kamena – preneo je svoj utisak.

Stanovništvo u Nepalu se pridržava običaja kojem je prisustvovao: – Na reci spaljuju mošti pokojnika. Hindusi imaju taj običaj. To je takozvana kremacija. Pepeo se prospe u reku sa verom da će se pokojnici reinkarnisati. Hindusi veruju u reinkarnaciju. Ožalošćeni kod nas nose crnu, a oni nose belu odeću. Ožalošćeni Sin na primer, ne jede 40 dana meso i boravi u jednoj posebnoj prostoriji sve dok ne prode 40 dana. Pomen pokojniku daju tako što se skupljaju na reci.

1 / 25 Foto: Privatna Arhiva

Pre nekoliko godina je bila poslednja erupcija. Kambodža ima priču koja ga je dirnula:

– To je teška priča. Dvadesetak kilometra od Phnom Penha se nalaze Kambodžanska polja smrti. Krajem sedamdesetih godina se tamo desio genocid koji su uzrokovali Crveni Kmeri s Polom Potom na čelu. Ljudi svih generacija su pobijeni bez razloga. Postoje fotografije tih ljudi. Koga god su hapsili, oni bi ga fotografisali. Mučili su ih u zatvoru. Kamionima su ih odvodili na tu lokaciju. Kako su ih istovarali iz kamiona, tako su ih ubice čekale i vršile egzekucije, ubijali su sabljama, čekićima, kopljima, i sve te jadne ljude su tu zatrpavali. Procenjuje se da je više od dva miliona ljudi stradalo. Kambodžanska polja smrti svedoče jezivim dešavanjima, danas je to spomenik ali nama ljudima ujedno i podsetnik da je čovek čoveku ponekad najveći neprijatelj – zaključuje Marko.

Kurir