Manastir Gornjak nalazi na putu od Petrovca na Mlavi ka Krepoljinu i Žagubici. Od Petrovca je udaljen 17 kilometra, Krepoljinu je najbliži sa 7 kilometra a od Žagubice je udaljen 29 kilometra. Sa glavne magistrale putokaz vas upućuje na most preko reke Mlave i na obali je manastir Gornjak. Ispred je prostor za parking a možete da se parkirate i pored same reke. Na ulazu je manastirski konak a iza je sama crkva. U njoj se nalaze mošti Svetog Grigorija Sinaita, jednog od maonaha sinaita koji je došao u Srbiju posle najezde turaka u Grčku. Njega je prihvatio knez Lazar, kao što je prihvatio i sve ostale sinaite, a on je boravio u ovom manastiru. Iznad crkve vode stepenice ka pećini isposnici gde je Grigorije obitavao. U pećini je mali hram. Nedaleko od manastira postoji jedan fenomen pod nazivom voda koja ćuti. U tom delu toka reke Mlave vlada potpuna tišina, tok reke se ne čuje. O nastanku ovog fenomena su vezane mnoge legende.

Zadužbina je kneza Lazara, sagradio ga je 1378. godine, tada se zvao Ždrelo i nalazio se u istoimenom gradu. Ovde je bilo veliko crkveno središte u kome jednog dana dolazi Grigorije Sinait mlađi. On je jedan od monaha Sinaita koji su bežeći od turaka došli u slobodnu Srbiju. Knez Lazar ih je prihvatao i dozvoljavao im da se nasele po raznim manastirima. Najviše ih je bilo u Ravanici. 1503. godine u Gornjaku se zamonašio Đorđe Branković, unuk Đurađa Brankovića, koji je bio despot i zajedno vladao sa svojim rođenim bratom Jovanom. Iz nekih svojih ličnih razloga, on se zamonašio i vlast prepustio bratu. Monaško ime mu je bilo Maksim. Kasnije je postao arhiepiskop beogradski i zajedno sa svojom majkom Angelinom je sagradio manastir Krušedol u kom je i sahranjen. U Krušedolu danas počivaju mnogi znameniti ljudi iz naše istorije. Krajem XVI veka manastir se više ne pominje kao Ždrelo već kao Gornjak. Smatra se, kako je kroz klisuru u kojoj je manastir smešten, bilo mnogo raznih utvrđenja i građevina, pa je manastir bio u gornjem gradu i tako je nastao naziv Gornjak. Onaj koji je u gornjem gradu. Pominje se u turskim popisima i skoro uvek je bilo malo monaštvo koje se brinulo o manastiru. Takođe, i sve seobe i sva seljenja stanovništva sa ovih prostora su vodila i monahe iz ovih manastira. Oni su sa sobom nosili dokumenta i dragocenosti iz manastira koja su danas rasuta po fruškogorskim manastirima, gde su oni najčešće odlazili. Turci su ga rušili više puta a monasi ga obnavljali, poslednju obnovu je počeo knez Miloš u oslobođenoj Srbiji. Živopis je 1847. godine preslikao Živko Pavlović, čuveni slikar, predak naše još čuvenije slikarke Milene Pavlović Barili. Aprila 1947. godine u manastir dolazi otac Tadej i ovde ostaje dve godine. Manastir je danas muški i ima monaško bratstvo koje brine o njemu.