U trenutku napete bezbednosne situacije na Kosovu, učestalih međuetničkih incidenata, petočlana porodica Mladenović odlučila je da se iz Beograda vrati u rodno Berivojce, mesto kod Kamenice. Iako sada kuću dele sa ostalom mnogobrojnom familijom, poručuju da su ovde „svoji na svome“ i da više nikuda neće odlaziti.
Saša i Lozica su u Beogradu živeli 13 godina i tamo iznedrili troje dece. Međutim, želja za svojim rodnim krajem, ali i visoka kirija i cene, navela ih je da razmišljaju o povratku na Kosovo.
„Otišli smo 2011. godine. Prvo se u januaru ove godine vratila supruga sa decom, a potom i ja u aprilu. Planiramo da ostanemo ovde dok god možemo, ne planiramo da idemo više nigde odavde, ostajemo tu gde jesmo“, rekao je Saša Mladenović za Kosovo onlajn.
On ističe da u Berivojcu mirnije i lepše spava, a za one koji razmišljaju o odlasku ima poruku.
„Imam poruku za sve, nemojte da idete nigde odavde, oni koji su otišli neka se vrate, mi više nigde nećemo da idemo, a ostali, neka se vraćaju. Mislim da je u neku ruku to naša obaveza, jer da razmišljaju ovako kao mi, ne bi ljudi odlazili, bilo bi mnogo drugačije, bili bi mnogo normalnije društvo nego što jesmo, samo neka se vraćaju“, poručuje Mladenović.
Dvospratnu, ali staru i oronulu kuću Mladenovići sada dele sa roditeljima, ali i Sašinim bratom i njegovom suprugom, međutim, kako kaže njegova supruga Lozica, gužva im ne smeta.
„Ovde je baš lepo, mirno je. Tamo je sve u jurnjavi. I deci je u suštini lepše ovde, kada su ranije dolazili na kratko, plakali su do polovine puta po povratku za Beograd. Kada smo im rekli da se vraćamo, za njih je to bila veća sreća nego za nas“, kaže Lozica Mladenović.
Povratak je inicirala Lozica, a kako kaže, odlaska više nema.
„Gore sam dosta bila sama sa njih troje, nisam mogla više sama. Kirije su velike, skupoća. Ovde smo svi zajedno i više se pomažemo“, ističe ona.
I okolina je iznenađena, tvrdi ona, njihovim povratkom.
„Neko kaže u redu je, neko kaže `nisi normalna, vratila si se iz Beograda, gde svi želimo da idemo`. `Ja sam probala`, kažem im, ne mogu, ne vuče me taj kraj tamo“, ističe ona.
Za Petra, Nikoliju i Luku nema veće sreće što dane mogu provoditi po prostranom dvorištu i igrajući se sa decom iz komšiluka.
„Ovde mi je lepo, imam puno društva i mnogo mi je bolje nego u Beogradu. Ovde imam više drugara i mirniji je život. Tamo nisam imala dvorište, bila sma tužna. Kada smo sa Kosova išli za Beograd nakon kraćeg odmora plakali smo do polovine puta“, kaže osmogodišnja Nikolija.
Saša i Lozica nisu zaposleni i još uvek nemaju svoj krov nad glavom, ali nadaju se, da će se uz pomoć dobrih ljudi, i njihovo socijalno stanje promeniti.
Kurir.rs/Kosovo Online
Kurir