“Jedan Pirke je morao biti ubiven…” jedna je od najzvučnijih rešenica filma “Vidimo se u čitulji”, a izgovorio ju je Kristijan Golubović. Manje je poznato da su, samo tri meseca pred pucnjavu u bašti kluba “FK Bežanija”, Pirketa ranili, samo 200 metara od mesta na kom je likvidiran kišom metaka.

Slaviša Pavić Pirke (26), pripadnik “bežanijskog klana”, likvidiran je 16. avgusta 1993. godine dok je sedeo u bašti FK “Bežanija”, kraj Bloka 62.

Te kobne večeri, , Pirke je sedeo sa prijateljima. Spojeni stolovi, veselo društvo, živa muzika. Ništa nije slutilo šta će se dogoditi. Bilo je tu još viđenijih ljudi iz podzemlja, među njima i Radoslav Trlajić, Bata Trlaja, Dragan Nikolić Gagi, kasnije osuđen zbog učešća u likvidaciji Željka Ražnatovića Arkana…

Atentatori su se prišunjali kroz dvorište Osnovne škole “Dr Ivan Ribar” (danas “Milan Rakić”) i zauzeli položaj iza ograde, dok Pirke i društvo ništa nisu slutili. Iz mraka je usledio pravi pakao. Noć su presekli rafali iz “kalašnjikova” koji su rešetali goste…

Prvo su pogođeni Pirke i konobarica koja se našla pored njega. Pokošeno je još nekoliko ljudi, ranjena je i jedna trudnica. Napadači nisu birali metu, Pirke je očigledno morao da bude likvidiran po svaku cenu pa makar izginuli i svi oko njega.

Posle se ispostavilo da je pucano iz “kalašnjikova”, “škorpiona” i pištolja. Pretpostavlja se da su u svemu učestvovala najmanje trojica egzekutora.

Kada su prvi policajci došli, bili su šokirani, jer do tada ništa slično nije bilo zabeleženo u prestonici, tako divljački i bezobziran napad. Bilo je mnogo srče i potoci krvi, policajci su cepali stolnjake i podvezivali rane ljudima, kao na ratištu!

O ovom događaju, kao i onom što se dešavalo pre njega, pričao je kasnije Dragan Nikolić Gagi koji je i sam ranjen u nogu. Slaviša je, kako je objasnio, sedeo sa njegove desne strane kad se začuo prvi rafal.

– Umesto da se baci na stranu u restoran kroz vrata, on je hrabro ispasao ‘magnum 357’ i počeo da puca u pravcu napadača, koji su nas mučki napali iz dvorišta škole. Koračao je ka njima i vikao: ‘Pičke, jebaću vam mater’! Ja sam se bacio u levu stranu prema ulazu i povukao za sobom pevačicu Snežu Kosturku, koja je ranjena u stomak, a u tom trenutku mi je sedela u krilu – ispričao je Gagi.

Kad se vratio u restoran, Nikolić je video prijatelja kako nepomično leži. Pištolj mu je ispao iz ruku. Okrenuo ga je na stomak i shvatio da ispod leve plećke ima ranu:

– U momentu ubistva Pirke je na ruci imao ‘kartije’ sat od belog zlata. Taj sat sam mu ja poklonio, a meni ga je na poklon dao pokojni Boris Petkov koji ga je za uspomenu dobio od Đorđa Božovića Giške. Skinuo sam ga sa Pirketove ruke sa namerom da ga dam njegovom bratu Manceu.

Čuvena rečenica: “Jedan Pirke je morao biti ubiven samo ako se deset ljudi rani”, koju Kristijan Golubović izgovara u kultnom filmu “Vidimo se u čitulji”, svedočanstvo je ovog krvoprolića!

Sačekuša u Bloku 62

Manje je poznato da je na Pavića tri meseca ranije takođe pokušan atentat u Bloku 62, kada je bio u automobilu “reno”. Već rutinski, sa ekipom iz “bežanijskog klana” prolazio je Ulicom Dušana Vukasovića.

Automobil, u kom je bio Pirke sa još trojicom prijatelja, uputio se prema Vojvođanskoj ulici. Međutim, nisu znali da ih iza parkiranog šlepera cisterne čeka zaseda. Nekoliko sekundi kasnije zapraštalo je…

“Bežanijci” su se brzo organizovali, izašli iz auta i uzvratili paljbu. Bilo je oko 18 sati, leto i toplo vreme. Na ulici i okolnim igralištima bilo je puno ljudi, mnogi sa decom. Prestravljeni očevici gledali su scene, koje su dotad mogli da vide samo na filmu, dok su meci fijukali na sve strane.

Uočili su čoveka sa bradom, starog oko 50 godina, kako trči sa revolverom dok su ostali seli u kola. Svi akteri pucnjave su u času, uz škripu guma, pobegli. Kada je policija stigla, već je sve bilo uveliko gotovo. Očevici u Bokovima 61 i 62 bili su prestravljeni. Ovakvu pucnjavu Beograd do tada nije video!

Jedan od najluđih!

U tom pokušaju ubistva Pavić je ranjen u nogu i nekoliko meseci je šepao. Ali, ni ta rana ni luda sreća da mu je ostala glava na ramenima, nisu ga zaustavili. Samo su ga možda usporili. Pričalo se tada da iza napada stoje neki moćni ljudi iz beogradskog podzemlja, kojima je Pirke “stao na žulj”.

Poznavaoci prilika iz beogradskog podzemlja devedesetih složni su u jednom – Pirke je bio jedan od najluđih!

– On je bio strah i trepet, a nije znao za strah. Nije bilo šanse da ustukne, da se povuče i taj njegov stav ga je na kraju i koštao glave. Nije previše razmišljao pre nego što bi krenuo na protivnika, bio je jako srčan i ni od koga nije zazirao. Zato su oni koji su ga ubili to uradili na tako brutalan način, nisu imali drugog izbora – izjavio je svojevremeno jedan od njegovih poznanika.

Kako se tada spekulisalo, likvidaciju Pavića je organizovao “novobeogradski klan”. Međutim, to nikad nije dokazano.

Legenda kaže da je Pavić bio spreman na sve i da nije prezao ni od čega. Oni dobro upućeni tvrdili su kako su Pirke i Mihajlo Divac, sa kojim je bio u ekipi, uz Aleksandra Kneževića Kneleta bili najluđi u gradu. Slaviša je, kako kažu, na protivnike kretao “bez razmišljanja”. Nikada se nije odvajao od revolvera “magnum 357”. Bio je učesnik sada već čuvene pucnjave u hotelu “Mažestik” krajem februara 1990. godine. Tada je pucao iz krateža.

(Kurir.rs)

Kurir