Dve decenije od pogroma Srba na Kosovu i Metohiji navršava se 17. marta. Novi dokumentarni film autorke Slađane Zarić “Dosije Kosovo – Pogrom” donosi priču o tome šta se dešavalo u južnoj pokrajini tog 17. marta 2004. godine. Osmoro Srba ubijeno je na kućnom pragu, 4.000 ljudi je trajno raseljeno, 900 kuća i stanova razoreno, oštećeno i uništeno 35 crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve, među kojima je 19 spomenika kulture prvog reda.
Kako je sve počelo
Dokumentarni film “Pogrom” deo je serijala autorke Slađane Zarić “Dosije Kosovo”. Do sada su na RTS emitovani dokumentarno-igrani filmovi ovog ciklusa: “Devedeset osma”, “Račak”, “Žuta kuća”. Televizijska premijera dokumentarca posvećenog podsećanju na dan kad je etnički očišćeno šest gradova uslediće tačno na 20-godišnjicu tih napada na celokupnu srpsku zajednicu…
A sve je počelo optužbom, tvrdnjom koja nikad nije dokazana, da su Srbi krivi za utapanje trojice albanskih dečaka u reci Ibar, koje se dogodilo 16. marta u popodnevnim satima. I međunarodna istraga koju je pokrenuo Unmik nije mogla da dokaže da su, kako su tada prenosili albanski mediji, Srbi banditi sa psima jurili albanske dečake i primorali ih da uđu u hladnu reku. Lavina laži je pokrenuta, izmanipulisana masa izašla je na ulice i 17. marta “zapaljeno” je Kosovo.
– Priču o gotovo najtragičnijem danu u novijoj srpskoj istoriji donose ljudi koji su tragediju stradanja lično osetili: članovi porodica ubijenih, svedoci počinjenih zločina i terora. O dešavanjima na Kosovu i Metohiji za film RTS govore i vojnici i oficira Kfora: italijanski generali, francuski komandant Kfora, grčki vojnici, norveški oficir… Brojni arhivski snimci donose potresna svedočenja pretučenih starijih žena i muškaraca koje je masa na kućnom pragu, maltene, linčovala – navodi Zarićeva u saopštenju povodom premijere.
Sudske presude i pravda obesmišljene su pogrešnim optužnicama, zastarevanjem slučaja, odustajanjem svedoka ili menjanjem iskaza. U više od 60 odsto slučajeva zatvorske kazne koje su kosovski sudovi doneli proizvedene su u uslovne kazne.
A šta su Albanci hteli 17. marta? Koji je bio cilj protesta? Da li su protesti bili organizovani ili su, kako su tvrdili Albanci, oni bili spontana reakcija na tragično stradanje tri albanska dečaka. Odgovore na ova pitanja putem izjave kompetentnih svedoka i sagovornika donosi film “Dosije Kosovo – Pogrom”.
Posle 2004. godine
– Pogrom 17. marta bio je napad na celokupnu srpsku zajednicu. Toga dana uništavano je sve ono što ima bilo kakve veze sa Srbima: gorele su crkve i manastiri, zapaljene su škole, bolnice, biblioteke, razarani su kuće i domovi, polomljeni su brojni grobovi, ubijane su domaće životinje i, ono što je najstrašnije, ubijeni su i pretučeni ljudi. Poruka je bila sasvim jasna. Pored želje da Srba više nama na Kosovu i Metohiji, Albanci su želeli da reše i pitanje svoje nezavisnosti. I to je ono što je najtragičnije i najbolnije…
Sve to razaranje, vandalizam, taj teror i zločin počinjeni u martovskom pogromu, umesto da donesu kaznu, doneli su nagradu. Samo četiri godine posle martovskog pogroma pojedine zemlje priznale su Kosovo. Posle marta 2004. više nije bilo razgovora ni o standardima, ni o statusu, ni o standardima pre statusa. Bilo je potrebno, kako su govorili, “umiriti frustrirane Albance” – zaključuje Slađana Zarić, autorka dokumentarnog filma “Dosije Kosovo – Pogrom”, koji će premijerno biti prikazan na Prvom programu RTS u nedelja, 17. marta, u 21 sat.
Bonus video:
13:10
KOSOVO JE POSTALO LOGOR ZA SRBE, SAMO ŠTO JOŠ NEMA VEŠALA! Miletić tvrdi: Prvo su ukinuli dinar, a onda sledi kažnjavanje
Kurir