“Od te noći čitav život nam je stao, kao da ne postojimo i ne živimo”

U ovu rečenicu stao je sav bol i čemer Slađane Dimić, majke troipogodišnje Dragane, koju su 10. aprila, pre četvrt veka, pokosile bombe NATO, dok su joj maleni sin Bojan i suprug Siniša teško ranjeni.

Dimići su se neposreno pre bombardovanja iz okolnih Topličana, gde više nije bilo Srba, doselili u Staro Gracko kod Lipljana, nadajući se da će u ovom do tada čistom srpskom selu biti bezbedniji. Nada je bila uzaludna.

Slađana ni dan-danas ne prestaje da vrti svoj košmar u glavi

– Te kobne noći kada su oko jedan sat iza ponoći zasuli kasetnim bombama Staro Gracko bila sam u kući sa suprugom Sinišom i troje male dece, sinom Bojanom sa nepunih sedam godina, troipogodišnjom Draganom i Tamarom koja je imala 17 meseci. Siniša je bio došao sa terena jer je bio u rezervnom sastavu policije i bio je jako umoran. Ja sam mu govorila da se sklonimo negde, a on je poželeo da se okupa i odmori, jer smo stalno bili u opasnosti i strahu od napada kako Albanaca, tako i NATO avijacije – vrti Slađana u glavi svoj košmar.

Odjednom je na stotinak metara od njihovog doma odjeknula jaka detonacija. Deca su počela da vrište i plaču.

– Usledila je druga eksplozija i Siniša je izleteo iz kuće da vidi šta se dešava. Tada su ga geleri od kasetnih bombi zasuli po glavi i telu. Grunulo je ponovo. Strašno. Bomba je direktno s tavanice pogodila moju Draganu u glavu. Najmlađa Tamara mi je bila u naručju i od jačine eksplozije kao da smo bile u nekom vakuumu, dok su geleri pogodili Bojana u grudi – plačući priča ova žena kojoj je bombardovanje oduzelo deo duše i pravo na sreću.

Njihov automobil u dvorištu bio je uništen. Komšija je dotrčao do njih i nekako ih smestio u svoja kola na kojima su bila polupana sva stakla.

– U naručju sam držala Bojana i pokušavala rukom da mu zatvorim ranu na grudima da bi mogao da diše. Siniša je sa gelerima u glavi izjurio napolje. Tri prsta na nozi su mu bila otkinuta. Nosio je obezglavljenu ćerkicu ne želeći da se odvoji od nje. Na malu Tamaru koja je ostala kući smo zaboravili. Kasnije su je preuzele komšije – jedva govori Slađana.

Komšija ih je odvezao do prištinske bolnice. Albanski teroristi su duž puta pucali na njih. Slađana od brige za ćerkicom nije ni znala za strah. Malena Dragana je usput davala znake života. Ali, nije joj bilo spasa…

U bolnici su ih, kaže, razdvojili, a njoj se tek posle nekoliko dana vratilo pamćenje. Suprugu nije još i pored nekoliko operacija. U glavi i danas ima geler od sedam milimetara blizu slepoočnice koji ne smeju da mu uklone.

– Siniša slabo komunicira, ne može ni da čita ni da piše, a njegovo zdravstveno stanje se sve više pogoršava. Invalid je baš kao i naš sin. Živimo od njihove invalidnine i minimalca koji prima na ime nekadašnjeg rada u fabrici papira u Lipljanu.

Stan od 40 kvadrata dobili smo kao donaciju japanske vlade preko Udruženja ratnih vojnih invalida. Ali, mi zapravo i ne živimo više, naši životi su razoreni kao te noći Staro Gracko kada je u kući do naše ubijen stariji bračni par čika Boško i baka Ruža.

Šutirali smo kasetne bombe

Slađana se priseća panike kada im je pogođena kuća.

– Vrati mi se često slika kako smo u dvorištu bukvalno šutirali kasetne bombe kojih je bilo više od 200. Tada sam im zauvek zapamtila izgled. Kažu da im oprostimo. Kako da oprostim kada su nam uzeli sve u životu? Možda bih i mogla da prevalim preko jezika, ali moja duša to ne može…

Kurir.rs/Novosti

Kurir