Na tragu nagrađivanih hitova evropske produkcije, serija “Vavilon-Berlin” i “Podmornica”, ovu jesen na kanalu Epik Drama provodimo uz novu istorijsku dramu “Kuća obećanja”, smeštenu u međuratni Berlin. Blesak nade, sjaja, kulturološkog i društvenog preporoda koji se ogledao u svim oblastima, od nauke, preko mode i umetnosti do uzbudljivog noćnog života na ulicama evropskih metropola, tema je serije koja se emituje nedeljom od 21 i donosi priču o velikim snovima poteklim iz još većeg siromaštva, zabranjenoj ljubavi i svetu koji se menja, hrleći ka najmračnijoj eri u istoriji čovečanstva – Drugom svetskom ratu.
Glumac Samjuel Finzi u “Kući obećanja” tumači lik Karla Goldmana, a u razgovoru za TV Ekran otkriva uspomene s putovanja na početak 20. veka.
Koje snove su potražili u “Kući obećanja”?
– Serija prati dolazak mlade devojke Viki u Berlin početkom 1920-ih godina. Ona je u nemačku prestonicu došla bez novca, u torbi noseći samo nadu. Tih godina u Berlinu je otvorena i prva robna kuća s robom koja se mogla kupovati na kredit. To je robna kuća “Jonas”, u kojoj se Viki zapošljava i polako počinje da veruje da se snovi zaista ostvaruju ako snažno veruješ u njih. I baš tada upoznaje Harija. Momka kog nikada nije smela da zavoli.
Da li tu na scenu stupa vaš junak?
– Karl, Vikin otac, za mene je bio veoma izazovan lik. Inače sam veliki ljubitelj ove epohe, tako da sam istinski uživao u svakom trenutku provedenom na setu. Međutim, Karl se ne može svrstati u dobrice, što ga na neki način čini živopisnijim. Uvek sam voleo uloge koje u sebi nose malo tame i prljavštine. Sa jedne strane on je brižan otac pun ljubavi, ali ga život dovodi u situacije u kojima se pojavljuje njegova tamna strana. To je čest slučaj i u životu. Smatrate da dobro poznajete nekog prijatelja, ili, možda, čak i sebe, a onda vas život dovede u takav položaj da otkrijete neke neverovatne sklonosti kojih nikad niste bili svesni. Biti Jevrejin u Berlinu pred Drugi svetski rat je već samo po sebi dovoljan test ličnosti.
Kako biste opisali “Kuću obećanja”? Da li je to samo ljubavna drama ili izlazi iz okvira tog žanra?
– To je zapravo porodična priča i govori o problemima društva u ovom periodu, pokušava da opiše celu atmosferu tog vremena. Bavi se razlikom među generacijama, između roditelja i dece, njihovih ciljeva, njihovih snova. Sa druge strane, imamo i temu rastućeg antisemitizma, što je novi problem s kojim se prvenstveno moraju suočiti roditelji da bi mogli da pronađu način da zaštite decu. Mladi se uglavnom bave mukama koje se tiču njih u tom uzrastu, a to su pre svega ljubavni izazovi i neki životni ciljevi. Ova serija na zanimljiv način u konflikt stavlja ta mladalačka sanjarenja i jednu veoma ozbiljnu situaciju koja već počinje da nagriza društvo i najavljuje veoma mračna vremena u kojima će prioritet biti preživljavanje, a ne ljubav.
U sinopsisu za ovu seriju postoji jedna veoma zanimljiva rečenica, koja kaže da su Viki i Hari započeli svoju ljubav bez budućnosti. Deluje li vam to kao dobar opis života svih ljudi uhvaćenih u vakuumu između dva rata?
– Nažalost, da. Ponekad kad analiziram situaciju na taj način, postanem veoma depresivan. Teško je ne osetiti veliki bol nad sudbinama ljudi koji su izašli iz jednog užasa i koračaju ka drugom. Stekne se utisak kao da su uzalud rođeni i osuđeni na život bez smisla. Svi snovi, sve ljubavi, sve nade tog vremena bile su uzaludne. To su zaista bili ljudi bez budućnosti. Veoma je teško razmišljati na taj način. I teško je reći da li je to vreme prošlo ili, nažalost, i dalje živimo u takvom svetu. Ali živeti se mora. Verovao sam da ću s godinama po ovom pitanju postati mnogo pozitivniji, ali što sam stariji, sve više sumnje i skepticizma se budi u meni.
Koja je najvažnija poruka ove serije?
– Loš sam s porukama, ali bih voleo da verujem da su ljubav i vera u snove smisao svake poruke. Bez toga smo samo jedna velika i tužna praznina.
Zanimljivo je vaše poreklo.
– Rodom sam iz Bugarske, ali sam se davno preselio u Nemačku. Budući da tamo imam rođake, volimo da godišnje odmore provodimo u Bugarskoj. U povratku se uvek vraćam preko Srbije, zapravo, prošle nedelje sam prošao autom kroz Srbiju (smeh). Veoma dobro poznajem vašu zemlju, ljubaznost vašeg naroda i, naravno, sve srpske specijalitete.
(Kurir.rs / TV Ekran / Nikola Dražović)
Kurir