Pitali su me “Šta ćeš ti ovde?” i poslali kući. Žalio sam se tati koji je poznavao trenera prvog tima Pecu Rakojevića i zamolio ga je da urgira za mene. Izašli su mu u susret i to im se kasnije višestruko isplatilo – počinje priču Mirko Vucinić u novoj epizodi kultne emisije Mojih TOP 11.

Beogradskoj publici još je u sećanju Mirkova simultanka na stadionu Crvene zvezde u prvoj utakmici baraža za plasman na Evropsko prvenstvo 2006. godine izmedu mladih reprezentacije SCG i Hrvatske.

– Novinari su pre utakmice gurali svoje igrače, mene niko živi nije pominjao. Ne mislim na Danka Lazovića, koji je bio kapiten i lider te generacije. Pisalo se da treba da pocne Purović… Čini mi se da je i Vukelja bio u nekim kombinacijama. Uglavnom, Vučinica niđe. Proradio je inat, dao sam tri gola, jedan levom, jedan desnom i jedan glavom. Čuvao me je Ćorluka, ali sam te veceri bio prosto neukrotiv – kaže on.

Bilo je to 90 minuta rapsodije crnogorskog virtuoza protiv jedne od najuspešnijih generacija u istoriji hrvatskog fudbala.

– To je ona sjajna ekipa s Modrićem, Eduardom, Vukojevićem i ostalima koji su se kasnije proslavili i na seniorskoj sceni. U revanšu nam je Eduardo brzo dao gol, ali smo okrenuli pogocima Ivanovića i Biševca i u velikom stilu otišli na Evropsko prvenstvo. Šteta zbog povrede koju sam zaradio već na startu završnog turnira i zbog koje sam morao da otkažem poziv Ilije Petkovića za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj – dodao je Vučinić.

Svega nekoliko utakmica u prvom timu Sutjeske bilo je dovoljno skautima Lećea da zapišu ime Mirka Vučinića.

– Da budem iskren, nije mi jasno ni dan danas zašto su me kupili, jer sam na utakmici koju su došli da prate bio najgori na terenu. Nijednu loptu nisam primio kako treba. Nešto sam se posvađao s tatom i možda je i to uticalo da pružim jednu od najlošijih partija u karijeri. Ali Korvino je bio toliko uporan da je odmah odredio cenu i nije se smirio dok od čelnika Sutjeske nije dobio pozitivan odgovor.

Kod Zemana je najviše propatio, ali i najviše naučio.

– To je trener koga tokom sedmice ne možeš da smisliš, ali si u nedelju na utakmici spreman da pogineš za njega. Naša saradnja je bila čudna, ja sam možda jedini fudbaler koji je kod njega imao određene privilegije. Zemanovi treninzi su pakao, a zna se da nisam bio neki veliki radnik. Veruj mi da sam se umarao gledajući šta oni rade. Imali smo svako jutro merenje kilaže i kad me vidi onako mrtvog, kaže: “Ti ćeš sa strane”. Onda dođe utakmica, stavi me u tim i ja letim po terenu. Sećam se jednih priprema, trčali smo tri puta po tri kilometra. Meni posle prve runde duša u nosu i kažem mu “Šefe, ja ne mogu više”. A on na biciklu i odgovori “Možeš, možeš”. Onim svojih tihim glasom. I kako da ga ne poslušaš?

Sjajna anegdota vezana je i za trenera koji je prošle sezone vratio titulu u Napulj i odmah preuzeo kormilo italijanske reprezentacije:

– Sa Spaletijem sam se žestoko posvađao posle jedne utakmice u kojoj je Roma doživela težak poraz od Juventusa. Malo je falilo da dođe do fizičkog obračuna. Sticajem okolnosti, tri dana kasnije igrali smo odlučujuću utakmicu u Ligi šampiona protiv Čelsija. On ima praksu da dan ranije ispiše na tabli imena 11 startera. Sastanak u sedam, na tabli ispisano deset imena, mene nigde nema. I krene redom da objašnjava šta ko treba da radi, ti ceš ovako, ti onako… Kad je došao do špica, samo je rekao “Mirko, ti si jedanaesti, ti radi šta hoceš”. Ja sam na toj utakmici dao dva gola, pobedili smo 3:1 i plasirali se u narednu rundu. Posle utakmice dajem intervju, ulazim u svlačionicu, a on me čeka raširenih ruku. Igrači su poceli da skandiraju “baćo, baćo” (poljubac, poljubac). Zagrlili smo se kao da ništa nije bilo. Lučano je u Napoliju dokazao da je veliki stručnjak. Sve njegove ekipe igraju fudbal koji se dopada napadačima i navijačima.”

TOP 11:

Bufon, Kjelini, Popesku, Barzalji, Stanković, Pirlo, Pogba, Kostić, Toti, Mabhut. Trener: Antonio Konte.

BUFON: Na treningu do sutra možeš da mu šutiraš sa 16 metara, nećeš dati nijedan gol. Nisam verovao dok nisam doživeo.

KJELINI: Čini ekipu živom, ne staje sa pričom, drži koncentraciju tokom svih 90 minuta. Pored njega ne smeš da se opustiš nijednog trenutka.

POPESKU: Nikada pre i posle njega nisam sreo boljeg tehničara medu odbrambenim igračima. Način na koji je birao najbolja rešenja u najkomlikovanijim situacijama prosto je ostavljao bez daha.

BARZALJI: Kad vec imam Bufona i Kjelinija, da kompletiram trio BBC. Isključivo zahvaljujući njima Bonući je postao to što jeste.

PIRLO: Doktor fudbala. Daj mu loptu kako god hoćeš, on će je primiti, obraditi, odigrati. Izmisliće neku magiju.

POGBA: Pričaju bajke o Gaviju i još nekim klincima, ali to nije ni blizu Pogbe. Francuz može da igra u bilo kom timu i sa bilo kojim igračima, ovi drugi teško.

V. KOSTIĆ: Od svih igrača Sutjeske, on je na mene ostavio najjači utisak kao fudbaler elegantnog stila i fantastične leve noge.

TOTI: On je bio poezija fudbala. Velemajstor. Video je u deliću sekunde ono što nikome na stadionu ne bi palo na pamet.

MABHKUT: Zajedno smo dali preko 60 golova u prvoj sezoni za Al-Džaziru. Mogao je da igra u bilo kom evropskom klubu.

ĐALOVIĆ: Moram da ga stavim, jer mu je to jedina šansa da zaigra pored Bufona, Pirla, Totija i ostalih vedeta svetskog fudbala.

U idealnom timu Mirka Vučinića počasno mesto na sredini terena zauzeo je bivši srpski reprezentativac Dejan Stanković:

– Njegov Inter mi je mnogo puta zagorčao život i uskratio me za mnogo važnih trofeja u karijeri. Dekija smatram najkompletnijim veznim igračem sa kojim sam imao priliku da budem u istoj ekipi. Igrati fudbal toliko godina, na tako visokom nivou i u jednoj zahtevnoj ligi kao što je italijanska, mogu samo vrhunski igrači i profesionalci. Zaslužio je da bude najtrofejniji srpski fudbaler svih vremena i čast mi je što smo bar na tri utakmice delili svlačionicu i sarađivali na terenu.

Trener: Antonio Konte

– Ulazio sam u svađe sa svim trenerima, ali sam prema svakome imao veliko poštovanje. Da se ne naljute Zeman, Kavazin, Spaleti, Ranijeri i mnogi drugi, ali Konteu dajem prednost samo zato što je bliži Lečeu, skoro da smo komšije. Sa njim sam osvojio prvi skudeto u karijeri. Zato i taj gol koji sam postigao protiv Kaljarija ima posebnu vrednost. Doneo je titulu koja se u Torinu cekala šest godina i označio je početak decenijske vladavine Juventusa u italijanskom fudbalu.

Skidanje šortsa kao odgovor na zvižduke

Pored vanserijskih igračkih kvaliteta ekscentricni Nikšićanin izazivao je pažnju i nesvakidašnjim potezima na terenu. Skidanje šortsa tokom proslave gola ne pada svakome na pamet:

– Igrali smo protiv Kaljarija i ništa mi nije polazilo za nogom. Primim loptu i odmah je izgubim. Ili krenem da driblam, ceo stadion zviždi. A u meni kuva, kuva, kuva… Namerno driblam, dok je ne izgubim. Vreme je prolazilo, zvižduci sve jači i dođe 93. minut… Lopta se nekako odbije u šesnaestercu, dođe do mene, ja je šuntem i pogodim. Nisam znao šta ću od sreće, poceo sam da skidam sve sa sebe. Sve se desilo spontano. Dobro je da nisam bacio šorts u publiku, ne bih imao u čemu da završim utakmicu.

Kurir