Veliko finale “Kalkanskih krugova” na Superstar kanalu donosi i rasplet sudbine jednog od glavnih junaka Stefana, koga igra glumac Filip Hajduković.

Pre nekoliko dana završio je i snimanje serije “Sumpor”, pa je, kako kaže, spreman za nove izazove. U međuvremenu za TV Ekran otkriva kakva sudbina čeka njegovog junaka Stefana.

Jeste li zadovoljni šta mu je scenarijom predviđeno?

– Za nekoga kao što je on, koji pretežno deluje iz povređenog ega i ostalih slabosti i time se uporno uvlači sve dublje u živo blato, bolji kraj nije mogao da mu se desi. Pratile su ga i neke nesrećne okolnosti, ali na određeni način su mu i pomogle da vidi dalje od sebe i svoje usijane glave, koja je jedino motivisana osvetom i dokazivanjem. U tome i jeste njegova tragedija, bilo je potrebno toliko mračnih događaja da konačno sazri, primeti svetle tačke koje mu život nudi i proba da ispravi šta se da ispraviti.

Šta vam je bio najveći izazov kod ove uloge?

– Stefan je vrlo nepredvidiv i, koliko god određene stvari izrazio, uvek postoji roj misli koje će ga najčešće navesti na sledeći pogrešan postupak. Najveći izazov mi je bio to što iza njegove prividno stabilne fasade uvek provejava doza uplašenosti, koja ne sme biti očigledna, ali dovoljno prisutna da bi sam kraj priče tog lika dobio potpuni smisao kad se ta fasada konačno uruši.

Da li prvi put igrate oca?

– Ne, ali definitivno prvi put igram nekoga ko odbija da prihvati činjenicu da je otac. To ga jeste promenilo, ali tek kad ga zadesi tragedija koju nikad neće moći da prevaziđe.

Kakvi su Marko Gvero i Nela Mihailović kao roditelji?

– U samom radu na seriji bili su mi veoma značajni. Vrlo su blagonakloni i svakom mladom glumcu mogu samo poželeti takve roditelje pred kamerama. Što se tiče njihove igre, savršena su podela. Veoma su komični kao tandem i sve vreme se nazire ogromna ljubav, pa su svoj posao odradili do kraja. Milina ih je gledati. Oni menjaju lik koji ja tumačim, ali ne na način na koji sam očekivao.

Ivana Zečević je rekla da joj je bilo najuzbudljivije da snimi scenu s vama.

– Snimanje sa Ivanom je uvek veliko zadovoljstvo. Ona često, čak i nesvesno, donosi osećaj poverenja i lakoće u radu. Tako da ništa drugačije nije bilo ni u našoj poslednjoj i najzahtevnijoj sceni.

Rola Stefana došla vam je neposredno nakon lika ubice Vida u “Močvari”. Da li je negativac najveći izazov za glumca?

– Veći izazov su mi pozitivci. Imam osećaj da pisci često više dimenzija daju negativcu i sam rad na tim ulogama je inspirativniji i lakše uvuče u celu priču. Izazov je da ih ne gledam kroz prizmu negativca, nego da pokušam da ubedim publiku da jedino što ih razlikuje od pozitivca jeste slabost, iz koje onda preovladaju porivi za destrukcijom prema sobi ili drugima.

Da li i u seriji “Sumpor” Milorada Milinkovića igrate junaka iz filma “Što se bore misli moje”?

– Lik u seriji nema nikakve veze s mojim junakom iz filma, ali o samim detaljima ne bih smeo ništa da kažem.

Kako je raditi film o epohi?

– Razlikuju ga neki spoljni faktori: način izražavanja, kostim, šminka i scenografija, ali rad na samoj ulozi je isti. Ljudska suština ostaje ista, i kreiranje samog lika i njegovih osobina je za svako vreme skoro pa isto.

Da li vam je vreme kneza Mihaila Obrenovića zanimljivo kao deo naše istorije?

– Veoma. Drago mi je što sam imao priliku da učestvujem u tom projektu, jer sad sam još bolje upoznat s tim periodom, čime je postao još zanimljiviji. Ipak sam neko ko nije bio odličan đak, tako da mi je dosta informacija o tom periodu bilo novitet.

Vaša velika ljubav je i muzika. Hoćete li joj se posvetiti?

– Hoću sigurno, samo da odlučim šta bi to konkretno bilo. Ili da dođem do zaključka da ne mogu da se odlučim i onda napravim prvo što mi padne na pamet. Možda je to i najbolje.

Da li je vaš najveći glumački strah to što ne volite da gledate sebe na ekranu?

– Moj najveći glumački strah je da dođem do trenutka u kom i drugi ne vole da me gledaju (smeh). Generalno, glumcima teško pada da gledaju sebe u nečemu što su skoro radili. “Kalkanske krugove” ću moći da pogledam tek kada prođe izvesno vreme, ali čini mi se da je sve manje vremena potrebno da prođe da bih mogao da racionalno sagledam gde sam pogrešio. Valjda sam toliko puta do sada bio nezadovoljan da mi ne pada toliko teško kao pre kad vidim šta sam drugačije mogao da uradim.

Kurir