Tridesetih godina prošlog veka, Beograd je od varošice postajao malo veća varoš, kada je u isto vreme živeo svoju međuratnu ekspanziju. Rastao je broj stanovnika, a u takvim okolnostima je bilo lakše provući se i nekome ko nije imao časne namere, piše 011.info.

Moglo je biti da je tako u prestonicu došao i izvesni N. N. Ni po čemu suviše upadljiv (osim eventualno po prijatnoj spoljašnjosti), bio je majstor u tome da zabašuri svoje „crvene zastavice“.

Beograđanima ni ovako nisu bile strane svakojake čaršijske „teorije zavere“. Među neizbežnim temama o kojima se po ulicama raspravljalo u tančine bile su sve one „rekla-kazala“ priče. Ipak, jedan neobičan hohštapler – a upravo dotični N. N. – s pravom je u tim raspravama imao posebno mesto.

Povezani članci

Kuriozitet je bio i što je njegovo ime zanavek ostalo „N. N“. Ne zato što je bio gospodin bez imena, već je svako od svojih imena birao po sopstvenom nahođenju.

Imao je bezbroj izmišljenih imena i čak 5 zakonitih supruga – istovremeno!

Sa svih pet je stao pred oltar i zakleo im se na večnu ljubav iako je još uvek bio u braku sa prethodnom suprugom.

Enigmatični N. N. – inženjer, a pride i grof

Oto Kodega, pritom i bogati inženjer (tako se isprva predstavljao N. N.) zagledao se negde s prve polovine tridesetih godina u jednu Štefaniju.

Ona je, pak, radila u parfimeriji na Čukarici, a i sama se brzo zaljubila u imućnog inženjera. Stali su na ludi kamen, zajedno se skućili, a od budžeta su isprva imali samo Štefanijinu platu.

„I bilo nam je lepo“, priznavala je svojevremeno Štefanija.

Nedugo potom, njen novopečeni suprug je morao otići na put. Mlada je ostala u Beogradu, a inženjer Kodega se zaputio u Kulu. Jedva da je prošlo dve sedmice, a N. N. – odnosno, O. K. – već je počinio svoj prvi „zločin“.

U Kuli je, naime, upoznao gospođu Etelku, inače imućnu udovicu. Ali, Oto sada više nije bio Oto: gospođi se predstavio kao Oliver rekavši joj još i da je grof, te da u svom posedstvu ima veliko imanje u Mađarskoj. Još se nije osušilo ni mastilo kojim se sa Štefanijom upisao u matičnu knjigu večanih, grof Oliver je po drugi put izgovorio sudbonosno „da“.

I njima – Etelki i Oliveru – je takođe bilo lepo u braku.

„Za samo dva meseca zajedničkog života ugojio se 8 kilograma“, pričala je docnije Etelka pomalo se hvaleći. Iako se dobro osećao i kod svoje (nove) supruge, provincija se imućnom grofu učinila strašno nezanimljivom.

Takav život, cenio je, nije bio za njega. Ponovo se otisnuo na put i to – nazad u Beograd.

Oficir, džentlmen i mnogo fini prepredenjak

Već po proverenom receptu, grof Oliver se ovoga puta otelotvorio kao Dragan Blažek. Po profesiji se najpre opredelio za tehniku, ali je nakon toga otišao u oficire – tako je bar skockao autobiografiju svojoj trećoj po redu izabranici.

To beše izvesna Stevka, kojoj je imponovalo što se u nju zaljubio tako lep i ambiciozan mladić. Hvalila se njime svojim prijateljicama i rodbini, a Dragan nije časio časa da se skući sa Stevkom u njenom stanu u Zemunu.

Oficiru, a pre toga grofu i inženjeru, odlazak pred oltar već je lagano prelazio u tradiciju. Sa trećom suprugom je živeo „srećno, ali skromno“ – i Stevkine reči zvučale su istovetno rečima ostalih izabranica njenog supruga. Doduše, novac koji je čuvala za crne dane se relativno brzo istopio, a mladoženja je iznova sve češće počeo da odlazi na poslovna putovanja.

Ono što Stevka nije znala jeste da su Draganove destinacije bile praktično na korak od zajedničkog doma. Valjalo mu je samo preći most i „doputovati“ do Beograda, i to samo da bi šarmirao i svoju četvrtu suprugu.

„Ceo komšiluk mi je zavideo“, dičila se Vidosava, učiteljica iz Beograda.

Laskalo joj je pritom i što je Dragan bio gospodin koji je vikendom „lovio sa ministrima“. Imala je za njega još lepih reči: da je „mnogo fin“ i „idealan domaćin“, te da je u braku sve bilo po Vidosavinoj volji. Osim eventualno jedne sitnice: njen mnogo fini suprug svakodnevno je putovao do Pančevačkog rita.

Po merilima međuratnog Beograda, ovo jeste bila relativno daleka „poslovna destinacija“. Često se stoga dešavalo da mladoženja ne stigne svom (novom) domu ni na počinak. Za to vreme, Vidosava je živela u blaženom neznanju, ne dovodeći u pitanje priključenija svog mnogo finog supruga.

Od raskošnog venčanja do ispovedanja pred inspektorima

Kada je u Beogradu upoznao Dragicu, inače bankarsku službenicu, Dragan Blažek je već uzeo i novi identitet. Međutim, za razliku od prethodnih njegovih izabranica, Dragica se nije toliko dičila niti je osećala leptiriće u stomaku.

Ipak, porodica ju je ubedila da je inženjer Kamenski – a doskora Dragan Blažek – dobra prilika za brak. Grehota je bila i samom inženjeru da propusti ovakvu priliku, te je uskoro po peti put izgovorio sudbonosno „da“.

Ceremonija je dospela i do prestoničke štampe. Od venčanja u Sabornoj crkvi, svečanog ručka u „Imperijalu“ i najzad, lepih želja i čestitki u novom domu na Terazijama – inženjer je dospeo u rubriku posvećenu uspešnim Beograđanima.

Ovoga puta je, pak, serijski mladoženja sam sebi doskočio. Ne sopstvenom namerom doduše, ali je bilo dovoljno da se njegova fotografija u novinama, i to sa glamuroznog venčanja, nađe pred očima preostalih mu žena.

Štefanija, gđa Etelka, Stevka i Vidosava iz istih stopa su otrčale policijskom inspektoru. Uprle su prstom u izvesnog N. N, koji bi stao pred oltar sa svojim suprugama dok je još zakonski bio u braku sa (ostalim) svojim suprugama.

U proleće godine 1934, inženjer Oto Kodega – odnosno, grof Oliver – tačnije, oficir Dragan Blažek – preciznije, inženjer Kamenski – susreo se sa osudama nasamarenih žena, a o svojim gresima se najzad samo uplakano ispovedio:

„Nisam krao i ubijao. Eto, samo sam se ženio“, piše 011.info.