“Čuvaj se svete plave čete”.
Poznata odbojkaška himna inspirisana je čuvenom i čudesnom generacijom koju je kao kapiten predvodio Dejan Brđović.
Grupa momaka te 1995. godine mimo svih očekivanja osvojila je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu. Bilo je to prvo takmičenje odbojkaša po ukidanju nepravednih sankcija.
“Gotovo svi igrači i igračice koji su kasnije nosili dres reprezentacije redom su izjavljivali da je to za njih bila motivacija da počnu da se bave odbojkom”, govorio je kasnije trener Zoran Gajić.
I zaista, čudesna generacija. “Bogovi sa Olimpa”, kako su prozvali zbog medalje bili su Dejan Brđović, Žarko Petrović, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Slobodan Kovač, Goran Vujević, Vladimir Batez, Željko Tanasković, Đula Mešter, Andrija Gerić, Đorđe Đurić, Rajko Jokanović.
Nažalost, među živima nisu više Žarko Petrović i Dejan Brđović.
Popularni Brđa preminuo je 21. decembra 2015. godine u 49. godini.
Brđović je prve odbojkaške korake napravio u odbojkaškom klubu u rodnoj Žiči, koji je tada bio član Prve srpske lige. Posle matične Žiče karijeru je nastavio u Ribnici, u kojoj je izgradio svoju igračku karijeru i stigao do dresa državnog reprezentativca. Sa 18 godina 1984. godine, odlučio se na prelazak u beogradsku Crvenu zvezdu. Usledila je verovatno najveća afera u istoriji jugoslovenske odbojke, pa su crveno-beli zbog kršenja propisa bili izbačeni u Drugu ligu.
U Zvezdu se kasnije vraćao još dva puta i bio je deo generacije koja je 2002/03 osvojila titulu posle pauze od 29 godina. U inostranstvu je nastupao za Olimpijakos, Romu, Asistel iz Milana, Loretu, Lube, AEK iz Atine. Karijeru je završio u Radničkom iz Kragujevca.
Za reprezentaciju je odigrao tačno 300 utakmica. Koliko je voleo da igra za dres sa nacionalnim grbom govori činjenica da je iz Atine, gde je igrao, svojim kolima dolazio u Beograd na okupljanje.
“Plava četa” je posle bronze u Atini 1995. godine, naredne godine u Atlanti na Olimpijskim igrama napravila još veću senzaciju. I tada je osvojena bronza, ali nažalost bez Brđovića u finišu Igara.
Dejan je doživeo veliku porodičnu tragediju, pošto mu je preminuo sin. Vratio se pre polufinalne utakmice u Srbiju, a njegovi saigrači su smogli snage i za njega osvojili medalju. Sačekao ih je po povratku na aerodromu u Beogradu.
“Uz veliku pomoć svih sportista, lakše sam primio tu vest. Skrenuli su mi pažnju sa tužnih misli, a neizmerno mi je značilo kada sam na dočeku video da su svi uz mene. Pre svih, pomogli su mi Dušan “Duda” Ivković i Vlade Divac. Moj zemljak mi je završio avionsku kartu preko reda” – govorio je Brđović sećajući se tog događaja mnogo godina kasnije.
Oprostio se od reprezentacije u nezaboravnom meču protiv Italije u krcatom “Pioniru”. Naš tim je slavio sa 3:2, a Brđović doživeo težu povredu. Posle oporavka, iako je i dalje mogao da igra za nacionalni tim, odlučio je da svoje mesto prepusti mlađima, pa smo narednih godina na mestu korektora gledali tada mladog Ivana Miljkovića.
Po završetku igračke karijere, usledila je trenerska koju je započeo u Radničkom iz Kragujevca. Bio je kasnije trener ženskih ekipa u Italiji i Azerbejdžanu, kao i Vizure iz Beograda. Tokom 2009. godine preuzeo je ulogu generalnog direktora Ribnice iz Kraljeva.
Krajem decembra 2015. godine Srbiju, region, ali i celu odbojkašku planetu zadesio je šok. Dejan Brđović je iznenada preminuo i zauvek otišao u legendu.
Teško da Dejana može nešto bolje da opiše od reči legendarnog Zorana Gajića: “Šokantno. Dejan je obeležio jednu epohu. On je deo generacije koja je našu odbojku odvela u svetski vrh. Teško mi je, još ne mogu da verujem da ga nema. Nismo bili zajedno samo u reprezentaciji, nego jedno vreme i u grčkoj Orestijadi. Strašan udarac.”
Bonus video:
00:22
171. večiti derbi – slavlje fudbalera Partizana
Kurir