Na Tašmajdanu, ispod crkve Svetog Marka, na 28 metara ispod zemlje nalazi se pećina. U dubinama se nalaze nacističko sklonište, kamenolom i šalitrena pećina, iz koje se vadio kamen još u rimsko doba, kada je prvenstveno služio za gradnju antičkih kuća, palata, sarkofaga, grobnica, hramova…

Ispod parka u samom centru Beograda je pećina stara 13 miliona godina. U doba Rimljana odatle je vađen kamen za gradnju kuća, palata, sarkofaga, grobnica, hramova, vodovoda…

U vreme Turaka bila je poznatija kao „šalitrena pećina“. Tašmajdanska šalitra od koje se pravio barut bila je jedna od kvalitetnijih u Evropi.

Povezani članci

Tokom 19. veka pećina je često sklonište od turskih i austrougarskih topova. Za vreme opsade Beograda 1806. godine, u pećini je logorovao Karađorđe. Odatle je sa konjanicima krenuo u napad na Turke.

„Lerova pećina“ bila je sklonište nekadašnjeg generala Vermahta i inicijatora šestoaprilskog bombardovanja Jugoslavije, Aleksandra fon Lera. Preojektovao ju je ratni zarobljenik, češki arhitekta Jakov Bezlaj, koji je sa porodicom živeo u Jugoslaviji.

„Nemci kad su okupirali Beograd 1941. godine počeli su sa gradnjom rezervnog komandnog mesta tj. njihovog skloništa, njihovog rezervnog štaba. I to je, čitav taj prostor ima negde oko hiljadu kvadrata, gde su bile kompletne prostorije za rad komandnog oficirskog kadra i jedno manje obezbeđenje. Znači, da je ovaj objekat imao agregat, imao struju, imao telefonske parice, grejanje, sve ono što treba jednom savremenom objektu da bi se u njemu moglo živeti“, navodi Vidoje Golubović, hroničar Beograda za RTS.

Ovde je moglo da boravi hiljadu ljudi, a bilo je hrane i vode za šest meseci. Posle Drugog svetskog rata, pećina je postala fabrika leda.

Treći deo kompleksa je neuređeni prirodni deo pećine i prostire se ispod restorana „Poslednja šansa“. Spominje je putopisac Feliks Kanic, koji je u Srbiji boravio između 1860. i 1864. godine.

Prostorije ovog zamršenog kompleksa raspoređene su nasumično ispod samog bazena i Tašmajdanskog parka, a tamo je zabranjen ulaz. Neki od hodnika su posle Drugog svetskog rata zazidani jer se strahovalo da su minirani. Od maja 2016. godine, ključevi pećine su povereni Beogradskoj tvrđavi.

„Ovaj prostor iziskuje ogromnu količinu finansijskih sredstava koja se mora uložiti za osvetljenje, raščišćavanje, tako i za ventilaciju. Takođe, neophodno je adekvatno obezbediti prostor i instalaciju kako bi ostvarili potpuni potencijal, turistički potencijal ovog prostora“, naglašava Simona Stanković, tadašnja pi-arka JP „Beogradska tvrđava“ za RTS.