BEOGRAD – Bojana i Zoran u braku su od 2009. godine i imaju troje predivne dece. Ali, Petrovićima je rođenje sina Nikole zauvek promenilo život, evo kako.

Zašto je njihova porodica posebna – zato što Nikola ima Daunov sindrom.

Nidža, kako ga od milja zovu, ima i asistenta koji s njim provodi osam sati dnevno, što u školi, što kod kuće.

Nikola nije jedinac, ima mlađeg brata i sestru, Vasilija i Mašu. Vasilije je peti, Maša drugi, a prvenac Nikola šesti razred.

Petrovići su svi zajedno kao porodica puna ljubavi i podrške došli da pred TV kamerama ispričaju zašto je njihov život drugačiji od života većine porodica u Srbiji.

– Odlično se slažemo, a slušamo svako svakog, kaže najmlađa Maša koja dodaje i da između nje i Nidže nema svađa, kao i između Vasilija i Nidže dok se desi da se ona i Vaslije nekad i “zakače”.

Ona trenira fudbal, Nidža plivanje a Vasilije se bavi folklorom.

Ljubav Bojane i Zorana može biti inspiracija mnogim porodicama i supružnicima čije dete ima zdravstveni problem poput Nikolinog.

Petrovići su svedoci da je u mnogim porodicama sa detetom koje ima Daunov sindrom brak pukao upravo zbog tog urođenog stanja.

– Taj hromozom viška mnoge je rastavio ali je u našem slučaju upravo taj hromozom viška pojačao je ljubav između mene i moje supruge – kaže brižni tata Zoran.

Dan osoba sa Daunovim sindromom obeležava se 21. marta ali je Petrovićima taj dan svaki, oni sa tim žive svakog dana.

Mama Bojana kaže da je to svakodnevni deo njihovog života od 8. oktobra 2010. godine kada se Nikola rodio. Trudnoća, kaže ona, nije bila potpuno uredna a već od petog meseca uočene su razlike iako je doktorka uporno tvrdila da je sve u redu.

Ljubav sestre prema bratu je posebna

– Iako sam uredno išla na posao i obavljala sve drugo, osećala sam neki unutrašnji nemir i otišla sam kod drugog lekara. On mi je rekao da hitno moram da se javim u bolnicu… Moraju, kazao je, da me porode pre vremena jer protoka kroz pupčanik gotovo da i nema. Nikola se rodio u osmom mesecu, carskim rezom, sa kilogram i šesto grama – priča Bojana koja je tri dana provela u šok-sobi. Niko, veli, nije hteo ništa da joj kaže sem da je dete živo.

Tog dana se nose rasparene čarape

U znak podrške osobama sa Daunovim sindromom, velikim i malim, svakog 21. marta nose se rasparene čarape!

– Bio sam u šoku kad su mi rekli da ja obavestim suprugu… Dugo sam u šoku bio, i štitna žlezda mi je odstranjena… sve dok to sve nije leglo na svoje, te godine kad se Nikola rodio, a bio je 21 dan u inkubatoru… Ne znam kako je sad u porodilištu… ali tad su nam govorili da ostavimo dete, da nas ništa lepo ne čeka… da možda nikada neće progovoriti ili prohodati… – priča Nidžin otac dok se mama nadovezuje da ju je to više pogodilo nego taj sindrom dodajući da su im govorili i da su mladi, zdravi, imaće još druge zdrave dece.

– Briga i podizanje Nikole od drugo dvoje ne razlikuje se toliko, ali svako dete ima svoje s tim što neki put treba više vremena ili strpljenja za Nidžine potrebe – dodaje mama.

Mala Maša kaže da i ne primećuje ništa posebno da je njen brat možda drugačiji od drugih. A mama kaže da im objašnjava da postoje i druga deca koja možda imaju neke druge smetnje i ako znaju za nekog drugog takvog u školi da mu lepo priđu i pomognu.

Majka kaže da je za Nikolu možda najbolja stvar u životu upravo to što ima Mašu i Vasilija od kojih je mnogo naučio.

Kurir.rs/SĐP/Youtube TV Prva/150 minuta

Kurir